Povratak

V poglavlje

Posle više sati sumiranja utisaka, rešila sam da se istuširam i obučem. Došlo je vreme da posetim i moja dva najbolja druga, što me je izuzetno radovalo. Posle svega što sam čula prijao bi mi susret sa njima. Poslednjih godina mog života ovde bili su moja svetla tačka, moj oslonac. I dalje su radili u lokalnoj prodavnici zajedno, i, i dalje su bili nerazdvojni. Nisam imala hrabrosti da idem peške do tamo da ne bih srela neka poznata lica, pa sam uzela tatin auto. Parkirala sam se malo dalje želeći da ih iznenadim.

Kada sam ušla, ni jedan od njih dvojice nije podigao glavu. Sedeli su iza pulta, nezainteresovano gledajući u svoje telefone. Čekala sam da mi se neko obrati, iako bih najviše želela da iste sekunde preletim preko pulta i zagrlim ih.

- Izvolite? - rekao je Nenad konačno, ne skidajući pogled sa svog telefona.

- Dobar dan! - rekla sam kroz smeh.

Obojica su u isto vreme podigli glave i šokirano me gledali. Izgledali su toliko zbunjeno i slatko da sam morala da prasnem u smeh. A onda je Nenad uradio ono što sam želela od kad sam zakoračila u prodavnicu, preskočio je pult i povukao me u medvedji zagrljaj. Luka je, i dalje vidno zbunjen, izašao okolo i poslušno čekao svoj red. Kako Nenad nije imao nameru da me pusti, a ja sam imala neopisivu želju da zagrlim Luku, povukla sam ga do nas. Stajali smo tako zagrljeni, ćutke, činilo se godinama, dok neka žena nije ušetala u radnju. Nenad je otišao da je usluži, a ja sam ostala sa Lukom.

Oči su mi zasuzile dok sam ga gledala. Toliko se promenio. Ceo život sam ga gledala kao mladjeg brata i čuvala mu ledja. Sada je odrastao, pravi mali čovek! Iako je bio mladji od mene samo godinu dana, uvek sam osećala ogroman nagon da ga zaštitim, kao i Lanu. Sada mu ta zaštita sigurno nije bila potrebna. Ledja su mu se raširila, crte lica su mu bile grublje, ispred mene je stajao čovek od 21 godine, sa očima dečaka od nepunih 18, kakvog sam ga ostavila.

Nenad je sada imao 24, ali nije se mnogo promenio. On je bio moj zaštitnik, stariji brat koga nikad nisam imala. Zbog toga je njegov zagrljaj bio jači. Došao je u moj život kada se sve raspadalo, kada sam bila uplašena. I njegovim dolaskom, moj strah se smanjio. Nas troje smo imali posebnu vezu, osećala sam se kao da smo porodica. I užasno su mi nedostajali.

- Zašto nisi javila da dolaziš? - pitao je Nenad.

- Htela sam da vas iznenadim!

- Baš si uspela u tome, ja sam šokiran! - konačno je progovorio Luka. Čak mu je i glas bio drugačiji. Grublji.

Nasmejala sam se. Sve je bilo toliko isto, a opet toliko drugačije. Otišli smo iza pulta i seli na prazne gajbe od piva, a Luka mi je dodao kesicu gumenih bombona. Kao u dobra stara vremena. Kao da nikada nisam ni otišla. Pričali smo, smejali se i konačno sam počinjala da shvatam zašto sam morala da se vratim. Uhvatila sam ih za ruke.

- Nedostajali ste mi. - rekla sam tiho.

- I ti nama! Do kad ostaješ? - pitao je Nenad.

- Bar dva meseca.

- Pa to je fantastično! Moramo večeras da izadjemo, da proslavimo. I one tri ćurke isto.

- Ne znam baš....

- Ma hajde, sigurno ti je nedostajala kafana!

Bio je u pravu, stvarno jeste. Klimnula sam glavom i nasmejala se. Ma dodjavola sve! Miloša ću svakako kad-tad videti. I čim sam pomislila na njega, vrata prodavnice su se otvorila. Ušao je Igor, jedan od Miloševih najstarijih i najboljih prijatelja. Zadrhtala sam, na šta me je Luka zagrlio. Znam da sam rekla da ga svakako moram sresti, ali nisam želela da to bude tako brzo. Nisam želela da sazna da sam se vratila. Bilo je dana kad sam želela da ga sretnem. Da nam se makar susretnu pogledi. Bilo je dana kad sam želela da mu oprostim, da ga zagrlim i poljubim. Da opet živim za nas. I umrem. A sada su došli oni dani kad samo želim da bude daleko. Samo to. Ali Igorov zbunjeni pogled mi je govorio da se to neće ostvariti.

- Ana? Jesi to ti? - pitao je.

- Da, da, ja sam.

- Vratila si se? Za stalno?

- Ne, došla sam da vidim moje. I to na kratko. - slagala sam.

- Aa, lepo. Pa, kako je napolju?

- Super, sve je super... - ponovo sam slagala.

- Drago mi je - rekao je, vidno nezainteresovan, i okrenuo se ka Nenadu - Daj mi dve rizle.

Nenad je izvadio dva papirića iz fioke i pružio mu uzimajući novčanicu od 20 dinara iz njegove ruke.

- Pa, videćemo se onda, tu okolo. Pozdrav. - rekao je namigujući mi i izašao.

Nadala sam se da nećemo. Nadala sam se da je ovo poslednji put da ga vidim. Nenad se vratio na svoje mesto i uhvatio me za ruku.

- Neke stvari se ne menjaju, mala. Ali to više nije tvoja priča. Ti si im objasnila ko si!

Nasmejala sam se, ali ništa mi nije bilo smešno. Opet ta rečenica. I opet sve ispočetka. Neke stvari se nikad ne menjaju....