Povratak

XII poglavlje

- Hej, poranila si! - čula sam iza sebe.

Trgla sam se jer me je iznenadio. Nije mi dao dovoljno vremena. Izraz lica mu se promenio kada je video moje. Kratak grč bola preleteo je preko njegovih savršenih očiju, što je učinilo da se osećam još gore. Znala sam da sam reagovala glupo jer je on mene povredio milion puta. Ali želela sam da verujem da je to radio nesvesno.

- Ne moraš ništa da mi kažeš, sve znam. - rekao je.

Zbunjeno sam ga pogledala.

- Molim?

- Tvoje lice - pokazao je prstom ka meni - Imaš isti izraz lica kao kada si mi govorila da odlaziš, pre tri godine.

- Žao mi je - pokušala sam da objasnim - Ali previše smo različiti. Želimo različite stvari.

- Ja želim tebe.

- Nikada ti neću biti prioritet, i to dobro znaš. A predugo sam bila na drugom mestu. Nadam se da shvataš da više nisam osoba koja može da živi tako.

- Razumem. Ali isto tako se nadam da ćeš i ti razumeti zašto mi je prošla noć bila najbolja u prethodne tri godine.

Pomazio me je po obrazu, a ja sam grizla usne, sada već iz sve snage, pokušavajući da ostanem prisebna.

- Znam da sam radio svašta, nisam nikakav svetac, daleko od toga, i znam da sam te povredio. Voleo bih da nisam, ali jesam. Želim samo da znaš da sam, te noći kada si me ostavila, ja umro. Nikome nisam rekao, šta više smejao sam se, pevao sam, pio sam, provodio se kao da se ništa nije desilo. A desilo se. Ti si otišla i ja sam umro. I više nikad nisam bio isti.

Njegove reči doživela sam kao šamar, čak mislim da bi šamar boleo manje. Moja maska je popustila i više nisam mogla da kontrolišem bol. Suze su krenule i pitala sam se koliko će mi još trebati da zajecam kao malo dete.

- Jel ti to plačeš? - promuklo je pitao.

Klimnula sam glavom. Mogla sam bar da ga pripremim za histerični napad koji bi trebao da usledi. Brzo je seo pored mene i zagrlio me naslanjajući glavu na moju. Ponovo je on tešio mene.

- Žao mi je stvarno, nemoj da plačeš, molim te nemoj. Udari me, viči na mene, uradi šta hoćeš, samo molim te nemoj da plačeš. Ne mogu to da podnesem.

Koliko god sam želela da se smirim nisam mogla. Nije on bio kriv. Ja sam bila kriva. A opet se on izvinjavao meni. Krivica me je izjedala, ali nisam mogla da se nateram da progovorim. To me je užasno nerviralo, što je prouzrokovalo i očekivani napad histerije. Njega je to još više iznenadilo, pa me je zagrlio jače. Ništa nije govorio, samo me je ljuljao kao dete, ne skidajući usne sa moje glave.

Ne znam tačno koliko vremena mi je trebalo da se smirim. Kada sam podigla glavu i pogledala ga izbezumljeno je piljio u mene. Plašilo ga je to što nije znao šta da očekuje.

- Dobro sam - pokušala sam da ga smirim - Stvarno jesam sad.

Nije mi verovao i nije prestajao da me grli.

- Izvini što si morao to da vidiš. Nisi ti kriv, samo... užasno je teško.

Klimnuo je glavom. Ćutao je neko vreme zamišljen, a ja sam se plašila da kažem bilo šta. Sedela sam nepomično da ne bih narušila tišinu. Tišinu koja me je ubijala, ali nisam imala hrabrosti za reči. Onda me je pogledao, a ja sam se skamenila. Toliko bola u očima videla sam samo još jednom u životu. Kod sebe.

- Hoćeš biti iskrena sa mnom bar sada?

Zbunjeno sam ga pogledala.

- Mogu da prihvatim to da me ostavljaš. Ali ne i razloge zbog kojih me ostavljaš. Mani me tih sranja o tome kako ne želimo iste stvari, reci mi pravi razlog.

- Plašim se - priznala sam - Želim da verujem u sve što si mi rekao, ali ne mogu. Plašim se da ćeš me opet povrediti, a ne znam da li bih ovaj put to preživela. Prošli put je bilo dovoljno gadno.

Lice mi se zgužvalo od bola dok sam se prisećala i pokušavala sam svom snagom da ne mislim o tome. I dalje je bolelo. Njegove oči su zasijale, ovog puta od besa.

- Znaš li koliko mrzim sebe? Mrzim sebe zbog toga što sam ti uradio!

- Nemoj, prošlo je.

- Nije prošlo. Kako sada da ti dokažem da te volim? Kako sada da ti dokažem bilo šta?? Nikada mi više nećeš verovati!

Bio je u pravu, u ovom trenutku bilo je izuzetno teško da mi dokaže bilo šta. Ali onda mi je na pamet pala ideja, nešto što bi me ubedilo da je ovaj put sve stvarno.

- Prosto je. Da li bi sada, u ovom trenutku, bio spreman da ostaviš sve i odeš sa mnom?

Ništa nije rekao, što je samo po sebi bilo odgovor. To me nije iznenadilo. Iznenadilo me je to što me je jako zabolelo. Znala sam njegov odgovor i postavila sam pitanje samo da bih mu dokazala da je moj strah opravdan, ali nada je ipak bila tu. Pokušala sam da se saberem i da mu mirno objasnim zašto ga, kako je on to rekao, "ostavljam". Da sam zaista mogla da ga ostavim, ovo bi bilo lako. Ali čak i ako fizički nije pored mene, u mom srcu će uvek biti.

- Vidiš? Nisam ti prioritet.

- Nije to, samo...nije tako lako ostaviti sve i otići.

- O, znam ja jako dobro da nije. Misliš da je meni bilo lako? Ono što je najbolje za tebe nije uvek lako. Kao ni ovo trenutno. Ali je definitivno najbolje za oboje.

Trgao se kada sam to izgovorila, ali nije ništa rekao. Kratko sam ga poljubila u obraz i ustala, u nameri da krenem, ali sam morala da završim kako treba.

- Nadam se da ćeš jednog dana biti srećan koliko se pretvaraš da jesi. Ili da ćeš bar imati hrabrosti da pobegneš od svega što te čini nesrećnim.

I ovo ga je zabolelo pa sam požurila da me njegov bol ne bi zadržao. Osećala sam se još gore jer je sad bolelo za dvoje. Njegov bol je uvek bio i moj bol, još od malena, kada smo bili samo prijatelji. Ali uradila sam ono što je trebalo. Tamara će biti ponosna.

Kada sam osetila toplinu svog kreveta, slomila sam se. Suze su se vratile. Navikla sam na njih, ali ove su bile drugačije. Sve se pomešalo. Njegov bol, moj bol. Osećala sam ih u kostima. Rupa u mojim grudima pulsirala do iznemoglosti. Suze su je davile, gurale u ponor, zamaglile sve izlaze. I nisam videla više ništa. Ništa osim bola u njegovim očima.