Povratak

VII poglavlje

Sat vremena kasnije i pola kutije cigara manje, obukla sam se i ponovo izašla. Krenula sam na mesto gde sam uvek išla kada sam želela da budem sama sa svojim mislima. Na deset minuta od moje kuće, odmah pored reke, stojao je ogroman panj. Niko nije znao za njega, bio je dobro sakriven, i dovoljno velik za dve osobe. Tu sam uglavnom išla posle svadja sa Milošem. Nije mu trebalo dugo da me pronadje, on je jedini znao gde sam se krila kada nisam bila za ljude.

Iznenadila sam se kada sam shvatila da moje mesto više nije tako tajno. Neko ga je otkrio i ukrao! Momak u crnom duksu, sa kapuljačom na glavi. Besno sam krenula prema njemu, pokušavajući da smislim kako da mu objasnim da je to moje mesto, a da ne ispadne glupo. Ipak je to bio samo običan panj, na kome ja nisam sedela tri godine.

- Izvini... - rekla sam slabašno.

Momak je podigao glavu i ja sam ostala skamenjena gledajući u one iste zelene oči, kao i pre par sati. Trebala sam da se pretpostavim da je on. Nasmejao mi se i pomerio se da bi mi napravio mesta da sednem. Nisam ništa rekla, nisam ga želela tu, ali ipak sam sela.

- Izvini što sam ti uzeo mesto - rekao je - Dobro je za razmišljanje, a ti nisi bila tu. Ako želiš da odem, otići ću.

- Ne, u redu je. - odgovorila sam, iako ništa nije bilo u redu.

Ćutali smo neko vreme, ja sam se plašila da progovorim, a on je zamišljeno gledao u daljinu. Tek po neki put bi okrenuo glavu prema meni i onda je ponovo vratio.

- Jel se zapitaš nekad koja je tvoja svrha? Mislim, čemu služiš uopšte? - pitao je.

- Ne. - odgovorila sam začudjeno.

- A i zašto bi? Ti si savršena.

- Daleko sam ja od toga...

- Naravno da nisi. Živiš preko, završavaš fakultet, svoj si čovek. A i kad nisi bila sve to, opet si bila savršena. Verovatno sada imaš nekoga ko to zna da ceni.

Ništa nisam rekla. Ovaj razgovor me je užasno uznemirio. Da, išlo mi je dobro, ali moj život je bio daleko od savršenstva. Sve to bih bacila u vodu kada bih znala da ću bar za trenutak biti srećna. To tako dugo nisam bila.

- Nije ni tamo sve savršeno. - odgovorila sam konačno.

- Bolje je nego ovde.

- To svakako.

- Mogu da te pitam nešto? Ali da mi odgovoriš iskreno.

- Da.

- Zašto si otišla?

- Molim te, nemoj. Neću o tome.

- Samo mi kaži. Izjeda me godinama.

- Nisam mogla više. Morala sam da se sklonim. Da počnem od nule.

- Nisam imao pojma da si toliko nesrećna. Ti? Koja jedina od ranog jutra imaš osmeh na licu, koja si kao malo dete? Mislio sam da si najsrećnija osoba koju znam.

- Baš zato što sam kao malo dete, naivna, puna iluzija. Razvesele me sitnice, ali sitnice me i rastuže. Mada, ni sitnice nisu razlog zašto sam otišla. Bile su to krupnije stvari.

Pogledao me je tužno.

- Stvarno sam te baš povredio. To je jedina stvar koju sebi nikada neću moći da oprostim.

- Nemoj, rekla sam ti da neću da pričam o tome.

- Dobro, dobro. Samo još nešto, pre nego što promenimo temu. Drago mi je da si ovde.

Spustila sam glavu. Previše bola mi je prouzrokovao ovaj razgovor. Nisam znala koliko ću još moći da glumim staloženost.

- I meni. - ipak sam rekla.

Nasmejao se. Shvatila sam da mi je sve to previše u momentu kada sam videla taj osmeh. Skočila sam kao da me je neko ubo u ledja.

- Šta je?? - rekao je uspaničeno.

- Ništa, ja... Moram kući, stvarno moram.

- Čekaj, pusti me bar da te ispratim.

Klimnula sam glavom. Šetali smo, ćutke. Želela sam nešto da kažem, ali plašila sam se da bi svaka tema dovela do razgovora o nama, a to nisam mogla da podnesem. Sve je već rečeno pre nego što sam otišla, svakako. Zaustavili smo se ispred moje kuće. Sunce je počelo da izlazi. Sve ovo je budilo toliko uspomena, budilo je moje duhove iz prošlosti. Želela sam da što brže nestanem.

- E, pa tu smo... - rekao je.

- Da, hvala ti. I hvala ti za Lanu, znaš za to što si je čuvao dok me nije bilo.

- Nema na čemu, znaš da sam uvek tu.

Neprijatnost se osećala u vazduhu. Kratko sam se nasmejala i krenula ka kapiji, kada me je uhvatio za ruku. Ponovo sam cela zadrhtala.

- Čekaj, moram... Moram nešto da te pitam...

- Pitaj. - odgovorila sam nestrpljivo.

- Jesi dobro? - rekao je, oklevajući.

- Molim?

- Jesi...dobro? Mislim, onako stvarno?

- Da. - slagala sam, i to loše. Bila sam svesna da mi nije poverovao.

- Pa, vidimo se, valjda... - rekao je pre nego što je nestao iza ćoška ostavljajući me da se pitam što mi je ovo trebalo.