Povratak

XXV poglavlje

Probudila sam se zbunjena i rastrojena. Nisam bila sigurna koliko sam spavala, da li sam uopšte spavala ili sam bila u nekom stanju obamrlosti da bih odmorila svoj organizam od naleta bola koji sam osećala. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da se nalazim u svojoj sobi, u svom krevetu. Nisam znala kako sam dospela tu. Nisam mogla da se pomerim, celo telo me je bolelo.

Nakon nekoliko minuta uspela sam da pomerim glavu. Miloš je sedeo na podu, naslonjen leđima na moj krevet. Snaga mi se odjednom vratila, osetila sam snažan nagon da se borim za svoj život. Za njega, zapravo. A to je bilo isto. Jer bez njega nema ni mene. Nema života.

- Izvini, ja...znam da sam sjebala.

Okrenuo se i pogledao me. Bio je slomljen, zbog čega sam se osećala još gore. Ceo svoj život posvetila sam tome da ga sačuvam i spasem od svega što mu je donosilo bol. A sada sam ja bila ta koja ga je povredila. Ja sam bila ta koja mu je donela bol.

- Stvarno ne osećaš ništa prema njemu? - rekao je, drhtavim glasom.

- Ne, naravno da ne. Znaš koliko te volim. Ne znam zašto sam to uradila. Ne znam ni kako se desilo. Žao mi je. Jako mi je žao...htela sam da ti kažem, zato sam te i zvala. Ali on je došao, i ja sam se uspaničila, i....

- Hoćeš da kažeš da ovo nije bio prvi put? - pitao je, a ja sam odmahnula glavom. Nije bilo svrhe da sada počnem da lažem. Morao je sve da zna, ako sam mislila da mi ikada oprosti.

- Desilo se još jednom, kod njega. Posle toga sam mu rekla da volim tebe i da to nije smelo da se dogodi, ali on nije želeo da odustane. I verovatno je zbog toga došao ovde, ne znam. Nije on kriv, ja sam kriva. Ja sam odvratna osoba. Razumeću ako mi kažeš da me mrziš. Imaš puno pravo na to.

- Nikada ne bih mogao da te mrzim. Samo...povredila si me. Jako si me povredila.

- Znam. I mrzim sebe zbog toga. Svesna sam šta sam uradila, svesna sam koliko to mora boleti. Ne znam šta da ti kažem, osim da mi je žao. I da ću ti dokazivati to do kraja svog života, ako treba.

- Ne treba. Verujem ti. I ne krivim te, znam da sam verovatno ja doveo do toga. Nemam pravo da se ljutim na tebe, posle svega što sam ti uradio.

- Nemoj sebe da kriviš! Ti nisi ništa uradio! Ja sam kriva, samo ja....

- Nije bitno, prošlo je. I gore stvari smo preživeli, i ovo ćemo.

Legao je pored mene i zagrlio me. Plakala sam kao malo dete, a on me je tešio. I dalje sam se plašila. Možda jeste rekao da mi oprašta, ali nisam bila sigurna da će moći. Nisam bila sigurna da bih ja mogla.

- Volim te - rekla sam.

- Znam. I ja tebe.

- Hoćeš li ikada moći potpuno da mi oprostiš? Da me gledaš isto kao pre ovoga? Da me voliš isto?

- Verovatno.

- Ne verujem ti. Mislim da mi nikada nećeš oprostiti.

Nasmejao se i okrenuo mi glavu ka sebi.

- Znaš li zašto sam se iskradao noću i obavljao sve te poslove? - odmahnula sam glavom - Zato što sam se sastajao sa jednim drugom, koji radi preko. Sredio mi je posao. I papire. U Nemačkoj. Nisam mogao da dozvolim da ti propadne sve na čemu si radila, a znao sam da ne bi otišla bez mene. Mene ovde više ništa ne drži. I dalje želim da idem sa tobom. Želim život sa tobom. Zar stvarno misliš da će ovo da me spreči?

Gledala sam u njega, šokirana. Zbog ovoga sam se osećala samo još gore. On je radio na našem zajedničkom životu, na našoj budućnosti, a ja? Ja sam se valjala po tuđim krevetima. Gadila sam se samoj sebi.

- Osim, naravno, ako me ne želiš tamo - nastavio je - ili uopšte. To bi me sprečilo.

- Kako možeš da pomisliš da te ne želim? Ne mogu da razumem da ti mene i dalje želiš. To je jedino što mi nije jasno.

- Rekao sam ti već, volim te i to je jedino važno, sve dok ti voliš mene.

- Znaš da te volim.

- Onda je sve ostalo nebitno. Sve je glupo.

Poljubila sam ga. Još uvek sam se osećala loše. Zbog sebe. Ali jako dobro. Zbog njega. Borili smo se, oboje, jako dugo, zbog ovoga. Da bismo stigli ovde gde smo. Odrastali smo zajedno, pravili greške i ispravljali ih. I sada konačno možemo da budemo srećni.