Povratak

XIV poglavlje

Probudio me je vrisak. Ne znajući ni sama zašto, skupila sam se u loptu i obgrlila lice rukama. Tresla sam se dok me je tup bol probadao u grudima. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da sam vrisak proizvela ja, budeći se iz još jednog košmara. A onda sam zaplakala.

Znala sam da reagujem glupo, ali nisam mogla da podnesem bol koja je nastupila. Vrištala sam, jecala, zarivala nokte u kolena da bih, bar za trenutak, bol osetila negde drugde. A onda je taj nalet prošao, bol se smanjila. Podigla sam glavu. Luka je sedeo na drugoj strani kreveta i zaprepašteno me gledao. Znala sam koliko loše se osećao zato što nije mogao da mi pomogne. Možda je i pokušao, ali ja nisam ni primetila, zarobljena u stanju histerije. Njegov pogled mi je pokazao koliko loše sam zapravo bila. Dopuzala sam do njega i bacila mu se u zagrljaj. Ruke su mu se tresle i oblio ga je hladan znoj dok me je mazio po ledjima. Uplašila sam ga, i to ozbiljno.

- Izvini... - uspela sam da prevalim preko usana.

Trgao se na zvuk mog glasa, ali ništa nije rekao. Ubacila sam ga u stanje šoka.

- Stvarno mi je žao što sam te tako uplašila...

- Da li si ti normalna?

- Nekad mislim da nisam... Izvini...

- Alo! Oćeš prestati da mi se izvinjavaš??

Zbunio me je, ali nisam se usudila da mu odgovorim. Ni da ga pogledam.

- Nisi ti kriva za to što ti se dešava i nema potrebe da mi se izvinjavaš. Da, uplašio sam se i užasno sam zabrinut, ali sam i toliko besan da bih mogao da ga polomim. Bukvalno bih mogao da ga ubijem zbog toga što ti je uradio!

Sad sam se ja trgla. To mi je bila poslednja namera. Nisam se uplašila za Miloša, već za Luku. Bio je užasno impulsivan i samouveren, ali sa Milošem nije imao nikakve šanse. Bol se pojačavala svaki put kada sam pomislila na njegovo ime, ali pokušala sam to da ignorišem. Pokušala sam da, po ko zna koji put, spasem Luku od njega samog.

- Ne Luka! - vrisnula sam - Nije on kriv, ja sam.

- Nemoj da ga braniš! I ne brini se, neću mu ništa uraditi. - izgovorio je sa otrovom u glasu, dok su mu oči sijale od besa.

- Ne bojim se za njega, već za tebe!

- Ti nisi normalna! Ubio bih ga golim rukama, ništa ne bi moglo da me spreči.

Zagrlila sam ga jače odbijajući da ulazim u tu raspravu. On je uzdahnuo i poljubio me u glavu.

- Šta da radim s tobom? - pitao je, smirenije.

- Samo budi tu. Nemoj da me ostaviš.

To je bio prvi put da je on štitio mene, a ne ja njega. Prvi put da sam pokazala toliku slabost pred njim. Umor me je savladavao, ali nisam imala hrabrosti da zaspim. Zbog snova. U nesvesnom stanju nisam mogla da kontrolišem misli. I tu se uvek vraćao.