Ljubav sve nadjača

Part 15.

Ustala sam i razmisljala o svemu. Nije mi se ustajalo iz kreveta. Bila sam tuzna i jednostavno sam sebi objasnjavala kako je Nikola los. Trudila sam se da njega napravim najgorom osobom kako bi mi bilo lakse. Ali sam ga volela. Nisam mogla da jedem, niti u skolu da odem. Jednostavno nisam zelala da zivim. Slagao me je i nije bio tu kad mi je bio potreban. Nije mi samo jasno zasto, da li sam ja kriva? Ali nista nisam uradila. Slusala sam njegova uputstva samo da bih ga videla. Iako nisam bila sigurna zasto i kako otisla sam na taj bal... Osecala sam se kao izigrana budala.
Izasla sam u park, malo da prosetam i ohladim glavu. Odjednom sam zaboravila Nikolu i u glavi mi je bio Milos. Bilo mi je drago sto me je branio, ali mi nije bilo jasno zasto? Mada, iskreno mi nije bitno. Lep je, zgodan... Stalno  mi je pred ocima. Vise mi se svidelo njegovo ponasanje i razmisljanje od fizickog izgleda, ali ko zna da li cu da ga ikad vidim ponovo, mozda i nije odavde... A i sta razmisljam o njemu, meni se svidja Nikola. Ali ljuta sam. Boze, Saro saberi se. Ustala sam i krenula kuci. Usput sam svratila do prodavnice. Nisam ni znala zbog cega sam usla. Uzela sam cokoladicu samo. Dok sam isla ka kasi osetila sam da me neko gleda, ali nisam se obazirala na moj osecaj.
"Hej, Saro je l si to ti?", to je bio Milos.
"Ja sam, Milose", nasmejala sam se kao da sam Nikolu videla.
"Sta radis?", osmehnu se.
"Nista, setala sam malo, ti?",
"Nista, svratio sam i ja da kupim nesto",
"Pa dobro"
"Nesto si tuzna?"
"Malo samo", osmehnem se.
"Hoces da popricamo, mozda ti bude lakse"
Razmisljala sam.
"Naravno, sto da ne"
Dugo smo setali i pricali. Stvarno mi je prijao razgovor.
Znao je da ne nasmeje i da me utesi. Rekao mi je da ide u istu skolu kao ja. Zacudila sam se, zato sto ga nisam primecivala pre. I zivi malo dalje od mene. Pozvao me je da dolazim kod njega kad god sam tuzna, a i kad hocu da se druzim sa njim. Pristala sam normalno.
Dosta je fin, dobar, pazljiv...
Prvo sam retko dolazila, kasnije sve cesce i cesce. Dobro smo se druzili, tesio me je uvek. Ispricala sam mu sve za Nikolu, zna celu pricu. Nikad nije stao na stranu nekom, drzao se toga da  mozda postoji dobar razlog za to sto je uradio ili da sam mozda ja upravu, ali da nece da sudi zato sto ne zna celu pricu. Ja sam vec Nikoli presudila. Polako sam ga zaboravljala. Milos je ispunio tu prazninu.
Jednog dana me je docekao iz skole neko za koga nikad ne bih rekla da ce doci ponovo.
"Saro",  krenuo je da me zagrli.
Pomakla sam se.
"Nikola, pomeri se", gledao me je bledo. Polako je postajao besan.
"Zasto?", vikao je.
"Zato sto si me izigrao"
"Nisam Saro, nisam hteo, bio sam sprecen da dodjem na bal"
"Ne interesuje me", drala sam se i otisla.
Gledao me je tuzno, ali nije krenuo za mnom, kao da ga ne interesujem. Otisla sam kuci i pozvala Milosa.
"Molim te, Milose, dodjii", plakala sam.
"Sta ti je Saro?", pitao me je zabrinuto.
"Dodji samo", rekla sam polu cujno.
"Evo dolazim", rekao je brzo.
Kada je dosao uletela sam mu u zagrljaj i plakala.
"Milose...on je dosaoo"
"Ko?"
"Nikola...", jecala sam.
"Sta je bilo?"
"Mislio je da necu biti ljutaa..., i kada sam otisla nije krenuo za mnom, uopste ga nisam interesovala", jedva sam izgvorila od jecanja.
"Ne sekiraj se, molim te", grlio me je i mazio po kosi.
Plakala sam.
"Nemoj, hoces da ja pricam sa njim?"
"Ne, Milose, ne zelim. Ne zelim ni da ga vidim ni da ga cujem. Gotovo je za sva vremena", rekla sam besno.
"Hajde, vodim te na sladoled, da ti bude lakse, hajde", rekao mi je kroz smeh.
"Hocu", rekla sam nevoljno, ali mi je trebalo malo vazduha da se smirim.
Slao mi je poruke sve vreme. Nisam odgovarala na njih. Vidim da je to nerviralo i Milosa ali je ostajao smiren.
"Je l si dobro?", rekao je brizljivo.
"Jesam, hvala ti", osmehnula sam se vestacki.
Ispratio me je kuci.