Ljubav sve nadjača

Part 19.

Sedela sam dugo u sobi. Slusala sam tisinu. Pokusavala sam da se smirim i nadjem hrabrost da otvorim pismo. Bojala sam se sta cu procitati. Da li ce da uradi jos nesto glupo? Ne znam... Bila sam zbunjena i uplasena. Jednostavno nisam zelela da ga otvorim, ali sam morala.

"Saro, nisi htela da me saslusas i ispastala si zbog toga. Nije mi zao sto sam ti udario samar. Zasluzila si. Volim te i voleo sam te, a ti si se tako ponasala prema meni... Bezobraznice jedna. Zasluzujes najgore. Necu te ostaviti na miru, zapamti."

Kako da ne placem na ove reci? Decko koji me je navodno voleo i bio dobar prema meni...sada se ponasa ovako? Ne razumem, kako neko moze da se ovoliko promeni. Tesko mi je da poverujem. Nije mu zao sto me je udario? Skot jedan. Ne zasluzuje da placem zbog ovoga. Nece on meni da preti.
Sretala sam Nikolu stalno, u skoli, posle skole, u gradu, svud. Ali sam non stop bila sa Milosom. Bilo je to prelepo vreme sa njim. Nervirao ga je Nikola, hteo je da ga zbrise sa lica zemlje, ali mu ja nisam dala. Nisam zelela da ulazi u probleme samo zbog mene. Nadala sam se da ce se Nikola opametiti i ostaviti nas na miru. Ali ovo proganjanje je trajalo citavih tri meseca. Pa da li je taj decko normalan? Bilo me je strah nocu da spavam, zato sto sam mislila da ce mi mozda uci u sobi ili sta vec ludo uraditi. Zivela sam u strahu. Nisam nocu spavala, svakog dana sam se sekirala. Milos je to primecivao, a ko i ne bi? Ipak, bela u licu, veliki podocnjaci, crvene oci...nije lako ne primetiti. Stalno me je pitao zasto tako izgledam, da li mi nesto fali, da li sam dobro, ali nikad mu nisam davala konkretne odgovore. Govorila sam  mu kako ne mogu nocu da spavam. Znam da mk nije poverovao, ni jedan put, ali znao je da ne zelim da mu kazem. Znao je sta osecam i kako mi je. Posto ja sve zapisujem u dnevnik, dok je bio kod mene, procitao je deo u kom pise zasto ne spavam i sve o Nikoli. Zvao me je non stop da spavam kod njega i ja sam isla. To je bio najlepsi period. Spavala sam kao top, a i bila sam odmorna. Nije vise bilo podocnjaka i crvenih ociju. Lice mi je povratilo boju. Milos mi je tek kasnije rekao zbog cega me je zvao, sto je mene naljutilo, ali znam da nista lose nije mislio i da je hteo samo najbolje za mene.
U zadnje vreme me je bas bolela glava. Ne znam zasto. Otisla sam u prodavnicu i dok sam cekala u redu pocela je glava da me boli, toliko jako me je bolela da mi se mutilo pred ocima. Sve sam videla duplo. Kasirka koja je bila samo malo dalje od mene, cinila mi se toliko daleko i mutno. Dozivala me je.
"Gospodjice, gospodjice! Da li me cujete? Gospodjice na redu ste!", nisam mogla ni da je cujem ni vidim. Samo mi je pao mrak na oci i sledece cega se secam je da je gomila ljudi bila oko mene, dozivali su me i prskali me vodom. Ustala sam zbunjena. Hvatali su me za ruke i pitali da li sam dobro. Nisam imala snage da odgovorim, samo sam klimala glavom. Bila sam bleda. Otisla sam kuci. Nisam za ovo nikom rekla.
Trebala sam da se vidim sa Milosom, posto sam bila bleda stavila sam puder i nasminkala se da se ne bi primetilo. Obukla sam crne farmerice i sirok duks. Kosu sam uvila. Cinila sam se sebi lepa, ali mi je bilo lose.
Iako sam se trudila da izgledam dobro, Milos je primecivao da nisam bas u redu. Posto smo bili kod njega, pitao me je da idemo da jedemo negde. Pristala sam. Prvo smo malo setali. Preko puta nas su bili neki njegovi drugovi i on je presao ulicu da bi se pozdravio sa njima, a ja sam nesto gledala u telefon i nisam primetila da je presao ulicu.
"Saro, ljubavi, predji ulicu, dodji kod nas"
"Evo, idem", osmehnula sam se. U tom trenutku me je zabolela glava, ali sam krenula da predjem ulicu. Cula sam vikanje Milosa i njegovih drugova da se vratim i da idu kola, ali pre nego sto su kola stigla do mene ja sam se onesvetila.
Probudila sam se u bolnici. U sobi su bili moji roditelji i Milos. Videla sam da mi je prikacena infuzija.
"Ljubavi jesi li dobro?", pitao je Milos.
"Duso kako si?", pitali su roditelji.
Samo sam se osmehnula.
"Odmaraj se samo".
Bila sam zabrinuta jer nisam znala sta mi je. Sta ako sam nesto ozbiljno bolesna? Saro, ne misli na najgore! Vikala sam u sebi.
Ubrzo je dosao doktor.
"Saro kako si?", pitao me je.
Samo sam slegla ramenima posto sam bila toliko iscrpljena da progovorim.
"Ja cu pricati simptome, a ti klimni glavom ako imas neki od tih, moze?"
Prvo nisam htela, jer me je bilo strah, ali sam pristala.
"Glavobolja?", klimnula sam glavom.
"Mucnina?", odmahnula sam glavom u znaku da nije to.
"Malaksalost?", klimnula sam.
Dok sam ja potvrdjivala simptome, sestra je belezila.
"Vrtoglavica?", klimnula sam.
"Jos nesto?", odmahnula sam glavom.
"U redu, morace da ostane jos neko vreme u bolnici. I morace da da krv. Da proverimo sve, ne zelim napamet da dajem dijagnozu."
"Hvala doktore", samo se osmehnuo i izasao sa sestrom napolje.
Moji su se pozdravili sa mnom i otisli, kao i Milos, koji nije zeleo da ode, ali ga je moj otac naterao. Uvece mi je sestra rekla da imam posetu i da je hitna i pitala me je da li mogu da primim tog decka. Klimnula sam glavom zato sto sam mislila da je to Milos. Ali nije. To je bio on. Najgori skot na svetu. Nikola. Nije me toliko zaprepastio njegov dolazak koliko ono sto mi je rekao.