Ljubav sve nadjača

Part 25.

Cele noci nisam spavala. Verovatno zbog toga sam i bila umorna ujutru. Otisla sam u skolu. Sedela sam kao i obicno na klupi u dvoristu i cekala Milosa. Nije se pojavio. Pa dobro. Mozda nije zeleo. Nema veze. Doci ce jednom valjda, mora!
Zavrsili su se casovi. Krenula sam kuci kada su se dva onako jaca momka stvorila ispred mene. Stojala sam u nadi da ce otici, ali nisu. Samo su me posmatrali i verovatno cekali moju reakciju. Boze, ne zelim da reagujem. Ostajem hladna i smirena. Posle nekog vremena se pogledaju i ovaj krece da me gura. Pala sam na pod. Nazivali su me pogrdnim imenima. Jedan me je podigao i drzao ruke da se ne branim da bi me drugi udarao. Tada se pojavio Milos. Pogledao ih je i rekao da se sklone. Kao opareni su se pomerili. Zagrlio me je i pitao da li sam dobro. Samo sam se osmehnula. Grlili smo se neko vreme i odjednom se pomerio od mene kao da ga je struja odarila.
"Hajde, moramo da pricamo"
Seli smo na klupicu. Nije znao kako da pocne. Mucao je i skupljao hrabrost.
"Milose, reci odma'  i brzo, ne mozes drugacije"
"Ti si mi sestra"....
Molim? O cemu se ovde radi? O Boze... Sta je ovo? Ne ne ne! Ovo se ne desava! Ustala sam. Tresla sam se. Nisam znala o cemu se radi. Nisam bila svesna svojih postupaka. Stajala sam uz ivicu jezera. Gledala vodu i slusalaa vetar. Samo...sam se pustila. Kao da je to nista. Tesila sam sebe. Bice bolje ovako. Samo napred. Osecala sam kako mi se pluca pune vodom. Bolelo me je, gusilo, ali nisam zelela da se spasem. Nisam se trudila da se spasem. Mislila sam Saro, to je samo bol. Bol u jednom trenutku. Onda stupa smrt, blazeni mir. Prodji trenutnu bol i bice ti lakse. Pricala sam u sebi. Osecala sam kako mi se oci sklapaju i kako mi se misici opustaju. Bila sam puna vode. Mislila sam o svima i ljudima i secanjima. Zatvorila sam oci i prepustila se.

MILOS

Boze, sta sam uradio? Bez razmisljanja sam skocio u vodu. Vec je lebdela. Plivao sam sve brze i brze. Stigao sam do nje, uhvatio sam je i vukao je na povrsinu.
Stavio sam je na zemlju i trudio se da je ozivim.
"Molim te, nemoj da umres, molim te, Saro! Otvori oci, molim te! Hajde molim te! Izvini Saro za sve, samo otvori oci preklinjem te!".
Drmao sam je i dozivao. Nije se budila. Plakao sam kao nikad u zivotu. Odneo sam je u bolnicu. Uleteo sam unutra.
"Brze devojka umire!", drao sam se kroz hodnik dozivajuci je kao i sve sestre i doktore.
"Molim vas", plakao sam.
Polako su svi dolazili, skupili su se oko nje. Odneli su je u ordinaciju. Sedeo sam ispred i molio se. Samo sam zeleo da se probudi. Makar i po cenu mog zivota. Samo da se probudi. Boze, molim te.

Cula sam ih sve oko mene, ali nisam mogla da se probudim, bila sam svesna svih desavanja. Osecala sam kako mi se dusa odvaja od tela. Znala sam sta je ovo. Smrt. Idem. Videla sam ih sve kako su me dozivali i trudili se oko mene. A onda sam videla Milosa kako place i moli se za mene. Bilo mi je previse zao zbog cele situacije. Odjednom sam osetila nesto kako me vuce ka mom telu.
"Imamo je imamo, samo nastavite", culi su se doktori.
Polako sam otvarala oci. Videla sam olaksanje u ocima doktora i medicinskih sestara. Ali ja sam lezala nepomicna. Razocarana u zivot. Razocarana u sve, zato sto se ne secam niceg lepog u zadnje vreme.
Gledala sam ih, onda je uleteo Milos i gledao me. Skliznuo je do mene kleknuo i zagrlio me.
"Ne mozete biti ovde, izadjite, zvacemo vas kada mozete da udjete", cuo se doktor.
"Ja moram biti s njom", vikao je Milos.
Ja sam sve posmatrala. Zelela sam drugu situaciju, drugu sudbinu, moja nema smisla.