Ljubav sve nadjača

Part 22.

Posto su mi dani prolazili sumorno svaki lep dan Milos je provodio vodeci me po gradu. Setali smo, jeli, izlazili, slikali se, ama bas sve je pokusavao samo da bi mi udovoljio i oraspolozio. Ipak, koliko sam bila neraspolozena smetalo mi je sunce, zemlja, ljudi, sve. Bila sam mrzovoljna. Jedno vreme je Milos to podnosio.
"Saro, hajdemo u bioskop veceras ima komedija?"
"Ne zelim".
"Hajde da idemo da setamo pored reke?"
"Nisam razpolozena"
"Vidi onu decu tamo, jaoo ono se okliznulo, hahaha, vidi"
"Pa nije toliko smesno".
Zacutao je. Stao je. Okrenuo se i stao ispred mene.
"Slusaj sad, ne znam vise sta ti je. Dokle ces ovako, aman Saro? Nema smisla vise. Cinim sve da ti pomognem, usrecim, ama bas sve. Znas ko bi te trpeo ovoliko? Niko! ", gledao me je sa besom i suzama u ocima pokusavajuci da mi stavi do znanja da mu ne pomazem uopste i da se ne trudim da shvatim njegov trud.
"Ne moras", rekla sam hladno, iako ne znam zasto i znam da nisam trebala.
"U redu, vidim da je za tebe Nikola.", vikao je i otisao.
Stajala sam sama. Samo sam cula vetar koji je duvao i mrsio mi kosu. Aman, sta sam to uradila? Oterala sam jedino bice koje se trudilo za mene. Seljanko jedna. Kako si mogla? Pocela sam da placem i sela na klupu. Srce mi se cepalo. Htela sam da otrcim do njegove kuce i izvinim se ali nisam bila sigurna u to ideju. Koliko sam bila besna na sebe mislim da sam imala snagu da trcim oko celog Beograda sest puta i vise. Zasto sve upropastim? Zasto?! Sedela sam na onoj klupi kao beznadezan slucaj. Sedela i plakala. Mislila sam da je proslo samo pet minuta, ali vec je proslo 4 sata. Padao je mrak, a ja nisam imala snage da ustanem i odem. Nisam zelela. Zelela sam da me nema. U jednom trenutku sam ustala i krenula kuci. Bio je mrak, sigurno oko jedanaest sati. Videla sam da dosta ljudi ide ka klubovima. Dok sam isla pocelo je da mi se vrti. Pa da, koliko jadna mozes da budes? Ma hajde onesvesti se, umri, za bolje i nisi. Ko ce da zali za tobom? Niko. Ni roditelji koji ti nisu roditelji, ni drugarice koje nemas, ni decko... Bas je pocelo da mi ss vrti i rukom sam se oslonila na drvo pored ulice. Od bola u glavi pocela sam lagano da se spustam. Osetila sam da me necija ruka hvata oko struka. Podize a onda stavlja u narucje.
Bila sam toliko osamucena da nisam mogla da vidim ko je to.
"Molim te...hocu kuci", jedva izustim.
"Ne brini", izgovori tiho, skloni mi kosu svojim nosom sa lica, poljubio me je u modricu i osetila sam suzu. Nije bila moja.
Osetila sam se sigurno. Spavala sam, onda sam osetila kada me je taj neko spustio na krevet. Nisam mogla i dalje da vidim ko je to, bilo mi je i previse lose znala sam.
"Ostani sa mnom, molim te", plakala sam jer sam osetila strah kakav nisam do sad.
Osetila sam kako neko leze ppored mene i grli me.
"Ne brini, nema potrebe da te je strah", milovao me je po kosi. Zaspala sam.
Budim se sama. Nisam bila sigurna da li sam sanjala ili me je neko stvarno doneo kuci. Shvatila sam da jeste. Razmisljala sam ko je to. Ko bi to mogao da  bude? Ne verujem da je Milos. Mozda je u stvati on, ma on je sto posto, ali ipak... Ne znam. Otisla sam da jedem i krenula u skolu. Tamo me je cekao Milos.
"Izvini, nisam zelela onako da se ponasam juce...", prekinuo me je "Nema veze, ne ljutim se" i poljubio me. Iznenadio me je takvom reakciom. Stigla mi je poruka od mame.
"Milose, da li bi zeleo na slavlje jedno sa mnom?"
"Sa tobom i na Mars" i poljubio me je.
Moja rodjaka pravi svadbu. Bas sam se radovala, druzila sam se sa tom rodjakom bas, a i to je moja sansa da se zabavim.
Moram da pitam Milosa da li je to bio on sinoc, ali me je strah da nije. On bi se mozda naljutio jer ko bi mene nosio, a i ko bi to bio. Ispitivala sam ga o toj noci, ali sve sto mi je on rekao bilo je da je otisao kuci ljut i spavao. Znaci nije on. Boze ko li je to bio?

Isla sam da kupim haljinu za proslavu. Bila sam sama, zato sto Milosu nije bilo dobro, a ja nisam htela da ga diram, neka odmori. A kao sto sam rekla drugarice nemam. Na zalost.
Svracala sam u razne prodavnice, sve haljine su bile prelepe, ali jedna haljina mi se posebno svidela, zastao mi je dah na njoj.
Bila je srebrna, bez brtela. Imala je u stvari brtele koje su padale na moja ramena. Prelepa. Nije bila skupa uopste. Kupila sam je i otisla. Sve vreme sam osecala neciji pogled na meni. Nisam se obazirala, posto mozda je to moj glupi osecaj koji nije tacan. Sela sam u jednan kafic narucila sladoled i limunadu. Zvala sam Milosa da mu pricam o haljini koju sam kupila.
"Jaoo Milosee znas kako je lepaa", pricala sam sa zanosom u glasu.
"Pa ti tu haljinu volis vise od mene Saro", rekao je praveci se tuzan.
"Tesko je voleti nekog ili nesto vise od tebe ljubavi. Hoces da kupim i tebi nesto? Ipak ides sa mnom da budes lep"
"Ne moras, kupicu ja sutra. Niko ne moze da parira tebi po lepoti".
"U redu, cucemo se posle, to jest videcemo".
"Saljem poljupcee", "I ja tebi".
Stikle nisam kupovala posto sam imala jedne bas kao i haljina. Dosla sam kuci i divila se haljini. Obukla sam je i stojala ispred ogledala. U jednom trenutku sam cula kucanje na vratima. To je bila moja mama.
"Hej duso"
"Zdravo mama"
"Haljina ti je predivna"
"Hvaala", rekla sam vrteci se krug dok je haljina leprsala u vazduhu.
"Imam nesto za tebe, nadam se da ces prihvatiti". Sta li ce mi to dati?
Donela je prelepu ogrlicu. Srebrna. Jednostavna, ali elegantna. Previse mi se svidela.
"Da li ti se svidja?", pitala me je sa dozom ne izvesnosti u glasu.
"Prelepa je", zagrlila sam je i sapnula na uvo "Hvala ti, volim te".
Poljubila me je u obraz i izasla.
Presvukla sam se i otisla kod Milosa.