The Mikaelson family✅

Chapter 30

Iskreno meni ovo deluje kao nešto najzabavnije na svetu, osećam se kao da sam nekakva odrasla osoba koja zarađuje samostalno za sebe. Nikad nisam radila nešto ovako, a osećam se kao da radim ovo već godinama. Ulazim u kuhinjnu i ispustim neki uzdah kada sam videla kako Rous izgleda u crnoj, uskoj suknji iznad kolena i crnoj majici na bele tufnice sa čipkom na kraju rukava. Bila je preslatka, da sam na mestu onih ljudi pre bih pojela nju koliko je lepa i slatka, nego onaj kolač koji sam ja pravila, jer ne verujem da je nešto previše ukusan. Nije zato što sam ga ja pravila i zato što uvek ,,hejtujem,, sebe kada nešto uradim, već zato što su moji kolači iskreno nula naspram ostalih koje ja nisam pravila.

-'' Prelepo izgledaš, imaš li kojim slučajem nešto takvo za mene?'' pitala sam je nesigurno, jer s enisam baš nadala da ima nešto takvo i za mene.

-'' Još pitaš. Naravno da imam i mislim da će ti savršeno stajati.'' Okrenula se i iz ormara izvadila crnu suknju i istu majicu kao njenu. Poskočila sam od sreće ka njoj i uzela joj stvari iz ruku, otrčala sam do ostave i počela da se presvlačim. Tek kad sam se obukla shvatila sam gde sam zapravo, nije me bilo briga baš. Istrčala sam brzo tražeči ogledalo koje je Rous držala u rukama okrenutim ka meni. 

-'' Kao što sam i rekla. Savršenstvo!'' nasmejala sam se na ovo i pogledala u sat. Vreme je da se hrana iznosi.

-'' Trebali bi da krenemo. Ne obraćaj pažnju ako ti slučajno neko nešto dobaci, ti radiš svoj posao nije te briga šta drugi misle o tvom izgledu, ali samo o tvom izgledu. Moraš biti fina, učtiva i pristojna čak i kada te kritikuju. Oni ne znaju ko si ti. tako da nadam se da im Klaus neće ispiti svu krv iz vratnih žila, ako ti dobace da to nije ono vino koje su oni tražili.'' počela sam da se smejem od svih ovih njenih reči, koje je verujem rekla  da bi mirazbila ovu tremu, koja se stvorila sama od sebe.

-''Nemam više tremu, hvala ti Rous!'' krenula sam za Rous sa tanjirima u i na rukama, nisam ni bila svesna da mogu nositi šest tanjira od jednom, nije ni bilo toliko teško. Atmosfera je bila i više od očekivane. Dobro poznata pesma je popunila celo dvorište, jedna od mojih omiljenih pesama koju peva Camila Cabello, a zove se ''Havana''. Sa osmehom sa pozdravljala sve prisutne za stolom ipak sam ja i domačica ove proslave, samo što niko ne zna da sam ja ćerka ovog umišljenog Klausa Mikaelsona. Preostalo je dva stola,a za jednim od nih je sedeo Klaus, Rous me je pretekla otišla je za onaj gde on nije sedeo. Bila sam malo ljuta, ali ona me je samo pozdravila onim osmehom ,, trebala si biti brža, žao mi je,, krenula sam prema tatinom stolu i ugledala dobro poznata lica. Baš lepo, brukamo se do kraja, nek ide život. Za stolom je deo moj cenjeni tata, isto tako i moj brat, Jonas i još trojica gospodia u ranim tridesetim, oni su očigledno glasvni gosti, čim sede sa domaćinom. Polako prilazim stolu, dok mi je Klaus okrenut leđima, polako nabacujem osmeh na lice, jer me je Marcel primetio i umalo se nije ugušio dok je ispijao svoj krisalni šampanjac isto tako me je  i Jonas gledao, onako sa malo iznenađenja, ali i sa malo podsmevajućim izrazom lica. Prvi tanjir sam spustila ispred tate naravno i krenula sam ka destoj strani, kada me je ugledao umalo da nije otvorio usta kao nekakva riba. Gledao me je sa velikim iznenađenjem.

-'' Bože. Da te majka vidi šta radiš...'' nisam m dopustila da završi.

-'' Bila bi veoma zadovoljna, nadam se. Još nešto za Vas gospodine?'' rekla sam sa ozbiljnim izrazom lica. 

-'' Mislio sam da te predstavim svim ovim ljudima, kao moju ćerku koja će sve ovo naslediti jednog dana. Nisi me iznenadila u stvari, nikad nisi ozbiljna mislim da znam od koga si to povukla, on će biti presrećan kad shvati to.'' veliki osmeh mi s epojavio na licu, dok sam se lagano poklonila. Otišla sam ka Rous koja je stojala do zida sa strane. Takođe je imala osmeh na licu. Na trenutak me je Rous ostavila samu, dok je ona ušla u kuhinju, krenula sam za njom i ugledala je kako se svađa sa jednom devojkom koja liči na onu koja ju je ispalila. Došla je. Nije toliko loša, valjda.

-'' Ne zanima me gde si bila, oblači se i polazi da postavljaš glavno jelo i završili smo za danas, a ti si završila za stalno!'' Nije mi bilo žao, razumem Rous. Ova devojka je stvarno neodgovorna, kako je mogla da je ostavi za tako važan događaj, ovde je skoor sto ljudi došlo, nije mogla ovo sama sve da uradi. 

-'' Sve je uredu Maria, ne moraš ništa da brineš, Victoria će te zameniti sada, došla je. Možeš da radiš šta želiš i mnogo ti hvala za ovo. Samo da znaš da ću ti se odužiti kad-tad samo me na nazovi.''

-'' Pobogu Rous, pomoći ću ti da sve završiš za večeras, neću te ostaviti na pola posla. Bićemo brže, ako nas ima više, zar ne?'' priđem i zagrlim je. Odmah sam uvidela olakšanje na njenom licu kada sam joj uputila ove reči, izgleda da ne veruje toiliko ovoj Victoriji. Uzele smo ponovo tanjire na ruke i krenule u dvorište prema stolovima. Bile smo brže kao što sam i rekla, trebalo nam je manje od trideset minuta da svima postavimo jelo i salate. Pomogla su nam još dva momka koji su veoma vešti sa tanjirima, bilo je prao zadovoljstvo gledati ih kako brzinom svetlosti i sa ogromnim osmesima poslužuju sve one vampire, veštice, vukodlake i ostale vrste bića koje se nalaze u ovom dvorištu. Nekako osećam da su oni veoma hrabri što se toga tiče, jer su to ipak natprirodna bića koja ih mogu ubiti u jednom trenutku kad im i najmanju grešku zamere, ali oni ne mare za to ponašaju se kao da su ovo obični ljudi koji su došli na poslovnu večeru.

-------------------------------------------------------------------------------------

Da li se sećate Aleka ili ste potpuno zaboravili na njega? Strpite se još malo...uskoro će sledeći deo, do tada šaljem vam veliki poljubac.