The Mikaelson family✅

Chapter 32

Pre svega želim svima da se zahvalim na ovoliko pregleda, 1k za mene znači i više od toga. Hvala vam što ste mi bili podrška!

Maria's P.O.V.

Koliko god druge devojke obožavale kupovinu, ja je toliko prezirem iz dna duše, da nekad poželim i gola da idem, ali još nisam došla do toga . Ne volim uzastopno svlačenje i oblačenje. Više volim da izaberem jedno i to je to, ali naravno nikada se ne desi tako, uvek mi je ili veliko ili malo. Onda počinje traženje sličnog, a to mi se ne svidi uglavnom . Rado bih unajmila neku devojku koja je iste građe kao i ja, da mi isprobava odeću, dok ja samo sedim i dodajem joj ih. Evo šta meni odvlači pažnju, dok mi Klaus i Marcel biraju haljine koje oni očekuju da ću nositi na svom rođendanu. Koliko sam samo čekala da napunim 18, a sada bih nazad u sedmu, na početak svega odvratnog što život može da ti pruži. Da, život! Jedna kratka, a tako velika reč na koju se svi žale i na koju svi mi imamo barem po sto zamerki.

-'' Ova? '' Vratila sam se u stvarnost i ugledala Marcela koji je držao u ruci haljinu.
-'' Rekla sam tamnoplava, ni jedna druga. Osim ako mi se neka baš, baš svidi,a nije plava, možda razmislim, ali ne verujem da će se to desiti. ''

-'' Jedna dugačka i jedna kratka, da mogu da igram. Ne očekuješ da igram u haljini do zemlje i visokim štiklama valjda? '' Vidim im po facama i dubokim uzdasima da već počinjem da smaram, divim im se na tolikim živcima, valjda su ih stekli tokom svih ovih godina. Svejedno, treba mene izdržati.
-'' A ova? ''

-'' Ja odustajem, ti si poseban slučaj. ''

-'' Zato ja ne odustajem, ne mogu svoju ćerku ostaviti sad kada joj je najviše potrebna pomoć. Našao sam konačno ono što smo tražili, bila je vredna ovih potrošenih...'' pogledao je na svoj sat koji mu je stojao na ruci i napravio začuđujuću facu na licu, zatim se blago nasmešio i nastavio. '' Potrošenih, o pa da lepo, čak dva sata.'' Osmeh na licu mu se razvlačio, dok je uzimao hljinu svetloplave boje. Nisam mogla da zatvorim usta od oduševljenj. Onesvestiću se!

-'' Hmm...Kako ti se čini? ''

-'' Tata, ova haljina je najlepša haljina koju sam ikad videla u svom životu! Ja, ja... želim tu haljinu iako je svetloplave, a ne tamnoplave boje. ''

-'' Sve za moju slavljenicu. Prišla sam mu i zagrlila ga, najjače što sam mogla.

-'' E sada kada ste vi našli haljinu, ja bih morao cipele. Želim to, a imam i stila, ''

-'' Okej, tebi prepuštam cipele, nemoj da zažalim! '' nasmejala sam mu se, dok je odlazio prema izlazu. Klaus i ja smo ostali da platimo haljinu, a nakon toga smo seli u auto. Dok smo se vozili kroz uske ulice, pomislila sam kako bi bilo lepo da prošetam, dosadno je ovako prolaziti i ne dotaći svoji stopalom ove trotoare.

-'' Možemo li odavde peške do kuće?'' usmerila sam pogled ka njemu, čekajući da mi odgovori.

-'' Ne.'' Zaustavila sam dah na trenutak, nisam mislila da ću dobiti takvu vrstu odgovora. Pomalo sam se osećala ljuto i besno na njega. Prvo mi svaku želju ispuni,a sada ne može da me prošeta po ulici. Zvuči kao da sam kuče, ne nisam ni to. Ja sam čuvena zlatokosa, samo još da me zatvore u kulu.

-'' Zašto?'' pitala sam drsko.

-'' Zato što ne može, evo nas kod kuće već.'' usporio je da parkira, a ja sam brzo otvorila vrata i iskočila iz auta. Čim sam dotakla tlo, čuo se njegov uzvik koji je bio upućen meni. Nisam se ni okrenula, odmah sam krenula da trčim prema svojoj sobi. Na ulazu u dvorište su stojali neki ljudi, moguće je da su čuvari. Pogledala sam ih i potrčala, kada sam ušla u dvorište ugledala sam još nepoznatih lica. Okrenula sam se za 180 stepeni i nisam primetila Klausa. Usporila sam i krenula prema stepenicama, spustila sam polged dole da vidim gde idem i u tom momentu me je neko jače stegao za ruku. Srce mi je stalo, znala sam da je to on.

-'' Da li si ti normalna, reci mi samo too?'' vikao je na mene, dok su svi prisutni gledali, čak su i Rous i njeni pomoćnici izašli iz kuhinje, da vide šta se dešava. Bilo me je veoma sramota.

-'' Šta si mislila da ćeš postići onim skakanjem iz automobila u pokretu? Znaš li koliko sam se uplašiooo? Gde je tebi mozakk. Polazi u sobu. Kažnjena si!''

-'' Izvini tatice, ali imam uskoro 18, malo si zakasnio sa bebećim kaznama!'' okrenula sam se i otišla u sobu. Dok sam mu ono govorila videla se tuga u njegovim očima, pogodila sam u centar. Tako mu i treba, ponizio me je pred svima. Nisam zaslužila to, ponaša se prema meni kao prema robu. Nisam ja samo tako neki vampir u nizu, koji ne zna šta će od života, pa služi mom ocu. Otišla sam u sobu i sve vreme razmišljala kako da mu se osvetim za ovo što mi je uradio.