The Mikaelson family✅

Chapter 34

Sve je spremno. Jos samo da odem do Rous, rekla je da ima tonu sudova da opere. Ponudiću joj pomoć, volim da perem sudove.

-" Ja ću da perem sudove,a ti radi ostalo. Ovo je naredjenje!"
Samo se nasmejala I klimnula glavom.

Ostala sam sama u kuhinji I prala tanjire. Čula sam korake iza sebe, mislila sam da je to bila Rous pa sam krenula odmah da pričam.

-" Imam još ova dva I završila sam,znam da sam brža I od vampira hahah."

-" Sta fali vampirima?!" Ispustila sam tanjir iz ruku I okrenula se. Ugledala sam jednom mladjeg momka, bio je sladak. Kao da je moje godiste,ali sigurno nije ni moj vek.
-" Ja se izvinjavam, nemam ništa protiv vampira. Iako sam ja njima hrana." Progutala sam knedlu I obrisala mokre ruke o sebe. Dok se ovaj mladić sa osmehom šetao po kuhinji.
-" Što si se tako uplašila? Nisi ti nikom hrana, ali bih želeo da te probam." Smeškao se.
-" Ne,hvala. I ja bih želela da nisam ovde samo pomoćnica koja sredjuje kuću I briše za drugima." U ovom momentu je ušla Rous. Čula je šta sam rekla I pogledala me iznenadjeno.
-" Koga to moje oči vide? Kol Mikaelson! Dobrodošao nazad u svoj dom." Rekla je Rous sa osmehom na licu I skočila mu u zagrljaj. Mikaelson? O tome je tata pričao. Presrećna sam, igraću se malo sa njim. Pretvaraću se da sam ovde samo kućna pomoćnica.

-" Rous, hoćeš li me upoznati sa svojom pomoćnicom?"
-" Naravno, Maria ovo je Kol, Klausov mladji brat." Pružila sam ruku I klimnula glavom, davajući  mu do znanja da mi je čast upoznati ga.
-" Aaa čujem Klausa, čeka me. Izvinite me lepotice."
-" Šta ovo treba da znači Maria?" Samo sam se nasmejala.

-" Da li je to moj brat došao konačno u svoju kuću?"
-" Konačno. Nisam mogao da propustim ovaj veličanstveni dogadjaj. Rebekah će doći kasnije, nadam se da naša Hope neće zaspati."
-" Neće. Trebalo bi I ona da je tu negde. Kako je nisi već video? Teško je nju promašiti."
-" Nisam. Paznju mi je privukla vaša pomoćnica iz kuhinje. Veoma prelepo da kazem, dete."
-" Kakva pomoćnica, šta lupaš?"
-" Da, dobro si čuo."
Otišla sam u sobu I obukla belu kratku suknju I šarenu majicu bez bratela.
Polako sam silazila niz stepenice,a Kol I Klaus su gledali u mene. Naravno tamo je bilo jos ljudi koji su sedeli sa njima,ali oni me nisu gledali. Polako sam im prišla I sela na ivicu tatine fotelje. Kol je u neverici gledao,a ja sam bila mrtva ozbiljna.
-" Kol, upoznaj Hope, a sada Mariu."
-" Jaa....Gospode, izvini. Izvini, molim te. Ispao sam takav kreten. Nista od onog, zaboravi sve." Sav se uspaničio i koliko vidim osramotio.
-" Nema veze,ja sam kriva." Pokušavam da ga umirim, ja njega. Trebalo bi da je obrnuto.
-" Moja ćerkica voli da pere posudje." Rekao je Klaus,dok se smejao.

-" Stvarno si prelepa, to je na mene. Jer nemaš na koga drugog, zlatnu kosu imaš na ovog dotičnog tvog uvaženog oca. A čini mi se da znam na koga si drska I tvrdoglava. Zgodna I vitka si na svoju majku,koja je...gde?"
-" Ima posla, zauzeta je trenutno. Ne verujem da ce doći. I ne ljutim se na nju."
-" Shvatam." On I Klaus su se pogledali I znam zasto,to je pogled "koji ku*ac lažete?!"

-"Ti treba da ideš da spavaš sada. Sutra je važan dan za tebe."
-" Mislila sam da dočekam ponoć."
-" Ne,podji u sobu." Nisam se bunila, umorna sam, treba mi dosta sna. Sigurno žele nasamo da razgovaraju, nisu se dugo videli. Otišla sam u sobu I obukla pidzamu. Legla sam u krevet I odmah utonula u dubok san.

Sunčevi zraci se probijaju kroz zavesu I bude me. Skočila sam iz kreveta kad sam se setila da mi je danas rodjendan. Obukla sam belu haljinu iznad kolena I istrčala bosa. Stala sam na terasu I ugledala mog tatu dole,polako sam se popela na ivicu ograde I skočila dole u njegove ruke. Previše hrabrosti I energije.
-" Klaussss, kako si mogao. Šta da se nešto desi kada ti ne budeš tu. Kako si tako glup."
-" Rebeka...smiri se. Vidiš da je u mojim rukama. Srećan rodjendan princezo." Poljubio me je u obraz I spusti na zemlju. Tad mi je prišla plavokosa devojka, ta Rebekah I snažno me zagrlila.

-" Srećan rodjendan dušice. Kako si prelepa...." pomazila me je po kosi I krenula da plače. Stala sam na prste I sklonila joj rukom suzu sa obraza. Osetila sam tad stotinu očiju na meni. Rebeka me je još jače zagrlila.
-" Hvala tii Rebeka." Dobro se sećam kako me je čuvala I pazila kada sam bila beba. Osećam neku povezanost izmedju nas. Kao da mi je ona druga majka. Možda to radim,jer moja mama sada nije tu pored mene,a to bi mi bio najlepši poklon.
-" Nisam ti rekao, Maria...Alek Daddario dolazi večeras."
On. Koliko dugo nisam čula to ime. Toliko mi nedostaje, skoro da sam zaboravila na njega,na veliku ljubav mog života. On je uneo sreću u moj život. A nisam se ni oprostila od njega. Sigurno me je tražio,ko zna šta je mislio. Ko zna šta su mu rekli. Zaslužio je da bude na mom rodjendanu, bar to. Taman ću imati šansu da mu sve kažem.
-" Dobro."
-" Ako hoćeš sa nekim da pričaš, slobodno."
-" Ne, što bih?"
-" Znam da se niste ni pozdravili."
-" Ne želim o tome da pričam, idem u sobu. Zovi me kad on dodje."

Tuga me je oblila. Ne mogu više. Šta cu da mu kažem kada dodje,kada me vidi posle toliko dana. Još ga volim, a on je mene već zaboravio sigurno.

20h

Obukla sam svoju haljinu I cipelice. Sedela sam na krevetu I čekala da Klaus dodje po mene. U tom trenutku su se otvorila vrata. On je ušao. Pogledao me je I nasmejao se. Tu je. Idemo.
Krenuli smo I polako se spuštali niz stepenice,dok su svi gledali u nas sa divljenjem. Sigurno zbog velike sličnosti koju imamo tata I ja. Ispred sebe sam ugledala njega. Aleka. Srce je počelo jako da mi lupa,kao da je htelo da skoči do njega. Suzdrzavala sam se da ne pustim suzu. Ovo je izgledalo kao na venčanju.
Stala sam ispred njega I uhvatio me je  za ruku. U sekundi smo se našli na nekom krovu. Daleko od svih. Stajali smo I gledali jedno drugo. Vetar se igrao sa pramenovima moje kose. Oči su mi pune suza,koje će svakog časa da padnu na moje obraze, sećanja su polako počela da se vraćaju. Sećanja koja sam negde zaturila na kratko, ali nikada nisu nestala. On. On je uvek bio tu negde u mom srcu, iako sam pokušala da sakrijem svu tu tugu za njim. Moj život je postao na kratko dobar, dok je on bio pored mene. Kada shvatim da baš nisam srećna ovde koliko sam očekivala da ću biti, još više mi se plače. Jednostavno, nije to to. Ispala sam naivna I glupa, jer sam mislila da ću se ovde uklopiti kao da ceo život živim sa vampirima. Nije ovo moja teritorija, iako sam rodjena ovde. Trebalo mi je vremena da sagledam bolje stvari. Iz aviona se vidi da je moja porodica oštećena kao I ja. Mislim da svima treba vremena, pogotovo mojoj mami, koja ne moze da bude u mom prisustvu,jer će zaplakati svakog trena. Dobro znam zašto me izbegava. Meni je mnogo žao zbog toga. Trgnem se iz misli kada Alek izvadi crvenu kutijicu I otvori je predamnom.

-" Srećan rodjendan, nesudjena!"

Evo ga još jedan novi deo, trudim se da vam pišem kada imam vremena. Volim vas!