The Mikaelson family✅

Chapter 1

Radnja se odvija u New Orleans-u...Klaus Mikaelson je  hibrid koji je dobio ćerku po imenu Hope, njena majka je Hayley, koja je takođe kao on.
Kada se Hope rodila njeni roditelji su se suočili sa raznim stvorenjima....dok nije došla ,,praznina,,. Da bi i nju porazili Hope je morala da zaboravi svoju porodicu i ode na sasvim drugi kraj sveta. I tako je promenila ime u Maria Mikaelson.

Prolazile su godine i godine, a ona nije videla svoje roditelje,niti je čula bilo šta o njima. Nije znala ni da li su živi. Prošlo je tačno 9 godina od kad ih je zadnji put videla. Sve ove godine prolazile su joj u suzama i patnji. Ali od jednom joj se ceo život okrenuo kad je upoznala njega.

Ponedeljak, dan koji svi mrze i neočekuju ništa od njega.

Ustala sam još pre sat vremena, ali još uvek ne mislim da izađem iz kreveta. Vreme je veoma lepo, vedro i  sunčano. ,,Mariaaaaa,, mislim da mi se učinilo da sam čula nečiji glas ili jesam, ipak ću ustati da proverim. Ustajem iz kreveta, uzimam prvu haljinu iz ormara i krećem prema vratima. Da, nije mi se učinilo, moja dadilja je stojala na ulazu i namrštenim pogledom me posmatrala, ,,zašto nisi sišla da doručkuješ, danima si ovakva, idi  i prošetaj se gradom, vreme je prelepo,, rekla je mirnim tonom. Pogledala sam je i prevrnula očima ,,okej, prošetaću se do knjižare,,. Vratila sam se u sobu da uzmem knjigu koja je kod mene tri meseca iako je rok za vraćanje knjige trideset dana. Iskrala sam se iz kuće, jer bi me dadilja sigurno naterala da doručkujem, a to bi trajalo užasno dugo.
                        ...
Celim putem razmišljala sam koju istinu da smislim kada me budu pitali zašto mi je toliko trebalo da vratim knjigu. Uffff....evo nas, došli smo do samog kraja. ,,Ne smem ući,, neki glas mi je u glavi neprestalno govorio te tri reči. Duboko sam udahnula i otvorila vrata. Pogledala sam oko sobe i nisam primetila ni jednu poznatu bibliotekarku. Pomislila sam u sebi ovo je moj dan. Prišla sam jednoj ženi, a ona me je ljubazno pitala ,,želiš li da vratiš tu knjigu,, odgovorila sam sa osmehom i pružila knjigu, koju nisam naravno pročitala. ,,Ako ti se svidela ovakva knjiga, možeš da pogledaš još neke, stigle su nove,, rekla je.
,,Da naravno, pogledaću,, nisam mogla da je odbijem.
Uputila sam se u tom pravcu i ugledala jednog dosta simpatičnog lika. Stala sam pored  njega i pokušala da sakrijem svoju nezainteresovanost. ,,Srce je instrument sa više žica,, rekao je. Okrenula sam se u njegovom pravcu i hladno ga pogledala.
-,,Molim?!,,
-,,Tako se zove nastavak knjige koju si malopre vratila,, rekao mi je sa osmehom na licu.
- ,,Aha,a da znam,, naravno nisam imala pojma o čemu govori, ali bio je sladak.
- ,,Ja sam Alek,, pružio mi je ruku i ponovo se osmehnuo.
-,,Maria,, aaa ruka mu je bila tako mekana, nisam mogla to da ne pomislim. Čini mi se da je savršen.
-,,Ti kao voliš da čitaš?,,
-,, Ma obožavam,,
Pogledali smo se u oči i ja u tom trenutku nisam mogla da se suzdržim i počela sam da se smejem. ,,Tiše malo, molim vas,, oglasila se ljupka bibliotekarka.
-,,Idemo odavde,, rekao je Alek.
- ,,Ajde,,.
Krenuli smo ka izlazu i uputili se prema nekom kafiću. Seli smo za sto koji je bio napolju i pozvali konobara.
-,,Hoćeš li sladoled?,, pitao me je sa osmehom.
-,,Što da ne,, rekla sam.
-,, Dva sladoleda, molim,, viknuo je.
-,,Ne znam ni ko si ti, a izašla sam sa tobom,, pogledala sam ga nesigurno.
- ,,Ja znam ko si ti, to je dovoljno,,. Oho, ovo mi je bilo previše čudno...on zna ko sam ja, ili je jednostavno slagao ili se nešto desilo...

---------------------------------------------------------------------------------------------

Prošlo je mesec dana od kako sam napisala ovaj prvi deo. Znači vidi se totalna razlika u mom pisanju, jer tad nisam imala toliko iskustva. Tako da nemoj odmah da odustaješ od čitanja, mislim da sam u sledećim delovima sve nadoknadila.

Takodje pogledajte i moju novu pricu. Volim vass