The Mikaelson family✅

Chapter 37

Osetila sam nečije ruke na sebi, otvorila sam oči i videla Lorenza kako mi vezuje noge kanapom. Uhvatio me je za ruku i snažno zabio iglu u moju venu. Drogirao me je sa nečim, naglo mi se prispavalo i ponovo sam zatvorila oči.

Posle nekog vremena...

Kapci su mi toliko teški, kao da su mi trepavice od kamena. Nemam snage da otvorim oči. Pokušavam, ali momentalno mi se javi oštar bol u glavi. Osećam da sedim na mokrom podu, svuda oko mene se oseća vlaga. Moje nozdrve popunjava miris vlažne prašine. Čujem nečije korake i osećam osobu ispred sebe, držao je pogled na meni par sekundi i sagnuo se. Njegova ruka je prelazila preko mog obraza,a palac preko ugla usne.
Vilica mi je drhtala,pokušavala sam da se izmaknem,ali iza mene je bio zid. Nisam imala kuda. Polako je spuštao ruku niz moj vrat, mislim da ću umreti, ako njegov sledeći potez bude bio ka mojim grudima. Stavio je ruku na moj vrat i tiho rekao
-" Zašto te nisam ranije upoznao, toliko si prelepa. Žao mi je zbog svega što će ti se dogoditi. Ostani jaka." Uhvatio me je za struk i podigao. Uneo me je u jednu prostoriju koja je bila topla, za razliku od one u kojoj sam bila do malopre. Spustio me je nežno na kauč. Otvorila sam oči, ali sve je mutno. Osećam kako mi krv ili znoj lije niz leđa. Odlučila sam da držim oči zatvorene. Barem neću paničiti, ako mi prislone pištolji na glavu.
Trgla sam se kada je neko kao kauboj otvorio vrata i ušao sa još par ljudi. Otvorila sam oči i videla da neko sedi ispred mene, još uvek je mutno i ne mogu da vidim lice čoveka. Stavio je laktove na sto i uhvatio se za kosu. Nešto nije dobro, ko zna šta će biti sa mnom. Moram se pomiriti sa tim da ću umreti mlada.
-" Koji ku*ac, da li ste vi bolesni, koga da ubijem? Neka se javi onaj ko je ovo uradio, sve ću vas rasporiti i ostaviti da vas crvi jedu." Kao da mi je glas poznat, ali ne mogu da ga prepoznam jer se ovaj lik dere toliko da ce mi pući bubna opna. Zašto je ovoliko ljut?
-" Šefe, mi smo samo hteli da isplatimo svoj dug i da sklonimo metu sa svog čela. Krenuli smo lakšim putem, ali..."
-" Ovim potezom nisi sklonio metu sa svog čela, već si sebi iskopao grob u koji ću ja da te smestim. Znaš li ti šta je ona meni bila, a i sad je?"
-" Lorenzo je kriv za sve. Mi smo samo slušali njegove naredbe."
-" Lorenzo, izvadi sam sebi srce." Nastala je mrtva tišina, nisam mogla da verujem šta čujem. Rekao mu je da sam sebi presudi tako što će izvaditi svoje srce. Ovo je najsurovija smrt za koju sam do sada čula,a imaću i priliku da prisustvujem banalnom samoubistvu. Moj vid se polako vraća i odmah sam prepoznala Lorenza, koji je otkopčavao dugmad sa svoje bele košulje. Čovek koji je sedeo ispred za stolom se u jednoj sekundi stvorio iza mene i nežno mi skupio kosu u rep. Nisam se naježila od njegovog dodira, kao da...kao da je već pre to radio.

Gledala sam u Lorenza koji je stavio ruku u sebe i čupao svoje srce. Kada je trebalo da ga izvadi, mislim na srce, nečije ruke su skliznule preko mojih očiju, bilo je očigledno da je to taj lik koji je iza mene. Sklonio je ruke, a Lorenza nije bilo, samo dve kapljice krvi na sivom tepihu. Skoro da se ni ne vide, kao da su nespretni tinejdžeri prosuli vino, dok su se zabavljali.

-" Izađite svi iz prostorije." Govorio je, dok je koračao ka prozoru ispred mene, bio mi je okrenut leđima. Skinuo je svoj sako i ostao u plavoj košulji. Izvadio je telefon iz zadnjeg džepa i utipkao broj.
-" Mala je kod mene, došlo je do neke greške. Primite moje saučešće za onu devojku. Stvarno? Dobro.  Čujemo se." Isključio je mobilni i vratio ga u džep. Okrenuo se prema meni. Jeza me je obuzela. U mom stomaku su se pojavili leptirići. Taj osmeh na njegovom licu nisam videla mesecima. To je on.
-" Sudbina je baš odlučila da budemo zajedno, bar kao prijatelji, ako ništa više." Ovom rečenicom mi je izmamio osmeh na licu, a moji glupi obrazi su poprimili crvenkastu boju.

Nadam se da ste uživali, vidimo se uskoro.