Everything Has Changed

Chapter twenty one

-Ona je u zatvoru. Tamo gdje joj je i mjesto. –govorio je sa ljutinom u glasu, dok sam ja na trenutak mogla odahnuti. Da, ona će platiti za svoje zločine... Ali šta mi vrijedi kada sam na najgori mogući način izgubila nevinost? –A... –pošao je još nešto da kaže, no naglo se zaustavio. Namršteno sam ga pogledala, dok je njemu pogled bio bijesan. –Onaj gad što te silovao je takođe u zatvoru. –teško sam progutala pljuvačku, pokušavajući nešto da kažem. No riječi kao da su bile zarobljene u meni. On zna? Skrenula sam pogled na stranu jer ga nisam mogla gledati u oči. Bilo mi je teško razgovarati o tome. I zapravo, nisam uopšte htjela ni da razgovaram o tome, a ni da mislim. –I... –čim je pošao da nešto kaže, prekinula sam ga dignuvši ruku u zrak.

-Molim te, izađi. Moram se odmoriti. –rekla sam mu nekako hladno. Okrenula sam se na stranu, ne želeći da gledam kako odlazi. Jer sam ga htjela tu pored mene, da mi kaže kako me voli i da neće dozvoliti da mi se nešto slično više ikada desi. Ali ja sam kriva što sam ga otjerala. Začula sam otvaranje, a ubrzo zatim i zatvaranje vrata. Krasno. Sada mogu sama da ležim i plačem zbog svog jednog života i svega što mi je pružio. Iako nisam htjela plakati, suze su same krenule. Slijevale su se niz moje lice munjevito i više ih nisam mogla zaustaviti. Zašto sam ga istjerala kada mi sada više od ičega treba njegov zagrljaj? Zašto? Zato što sam jedna jebeno komplikovana osoba.

Začula sam otvaranje vrata i brzinom svijetlosti sam krenula brisati suze. Ne želim da me doktor ovdje vidi uplakanu. Ako je to uopšte doktor. Čula sam korake kako se približavaju krevetu, dok sam ja brisala suze.

-Sarah, nemoj me tjerati od sebe. Znam da me trebaš. –dobro poznati glas koji sam čula iza sebe, natjerao je moje srce da krene ubrzanije kucati. Ali ovaj put od sreće. Sreće jer Zayn zna kada ga trebam, iako mu to nisam rekla. I to je još samo jedan od razloga što ga ja ovoliko volim. Legao je pored mene i snažno me zagrlio. Baš ono što mi je trebalo. –Oprosti što ti se ovo desilo zbog mene. Što te nisam zaštitio. Oprosti mi, molim te. –šaputao je na moje uho, što je izazvalo trnce cijelim mojim tijelom.

-Nisi ti kriv. –bilo je sve što sam mu mogla reći. Osjetila sam kako odmahuje glavom i sada sam se morala okrenuti ka njemu. Bila sam oči u oči sa njim. Te divne smeđe oči kao da su izgubile sjaj. I nikada ga nisam vidjela tako tužnog. –To što se desilo je bilo strašno... I ne želim više nikada da pričam o tome. Od tebe samo tražim da mi pomogneš da to nekako zaboravim. Može? –ruka  mi je bila duboko u kosi i to je bila samo jedna od stvari koje sam obožavala da radim. I ono što je najbitnije-mršenje njegove kose me opuštalo. Klimnuo je glavom kao znak odgovora i spojio je naše usnice. Izgleda da je shvatio da su njegovi poljupci upravo ono što mi je trebalo da me opusti i da mi odvuče misli od svega. No naravno, to ne bi bilo to kada nas neko ne bi prekinuo...

-Um... Oprostite što vam smetam. –čim se začuo glas doktora, Zayn se iznervirano odmakao od mene i ustao sa kreveta. Nije bilo toliko teško primjetiti vragolasti smiješak na doktorevom licu, kao ni crvenilo na mom. –Možete sada izaći, pa se vratiti kada ja završim. Znam da vam je djevojka nedostajala, ali ja moram obaviti svoj posao. –doktor se obraćao Zaynu, pomalo ga zadirkujući. Zayn je nasmiješeno klimnuo glavom te izašao vani. Ovaj doktor stvarno ima tajming. No dobro, nastavićemo mi to kasnije. –Pa Sarah, kako se osjećaš? –čim je postavio pitanje, shvatila sam da će ovo biti smorno i dosadno. Želim da se Zayn vrati, a ne da odgovoram na dosadna pitanja ovog još dosadnijeg doktora. No, šta je tu je.

***

Nakon par minuta dosadnog ispitivanja od strane doktora, spavanja par sati, zatim pregleda, opet sam bila budna. Nisam vidjela Zayna još od kada nam je doktor onako upao i već mi nedostaje. Nadam se da uskoro planira da dođe. Baš kada su te misli proletjele kroz moju glavu, vrata su se otvorila i na njima se našao mo otac. Odmah sam se sjetila Zaynovih riječi... I da, moj otac je izgledao kao drugi čovjek. Još samo da vidim da li se stvarno promijenio. Možda samo tako izgkeda. Jer  mi je jako teško da povjerujem da se neko tek tako promijenio. Nakon svih ovih godina što je bio gad. Više se ni ne sjećam kakav je on bio prije, kao normalan otac. Čak ni ne znam kako se to ponaša normalan otac.

-Tako mi je drago da si se probudila. Oprosti mi, molim te. Oprosti što sam svih ovih godina bio takav gad prema tebi. I što je trebalo ovo da se desi da bih shvatio koliko sam griješio prema meni. Nadam se da ćeš nekada biti u stanju da mi oprostiš. –moj otac je izgovarao riječi za koje sam mislila da nikada neće biti u stanju da izgovori. Prosto nisam mogla da vjerujem da je ovo onaj čovjek koji je godinama dolazio kući pijan. Koji me krivio za smrt moga brata i govorio mi kako me mrzi. Te njegove riječi natjerale su moje srce da poskoči i suze iz mojih očiju kao da su same krenule. No ovaj put su to bile suze radosnice. I on je takođe plakao. Ovo je bio prvi put u životu da sam vidjela moga oca da plače. I ovaj put je to radio dok me molio da mu oprostim. Ne znam šta je u ovom trenutku pravilno da učinim. Ne znam da li bih mu trebala oprostiti. Moje srce mi kaže da je tako jedino ispravno. Ono isto srce koje je moj otac slomio bezbroj puta. Dok mi zdrav razum govori da to ne činim. Da nije zaslužio. Koga da polušam? Šta ja mislim da je ispravno? Vidjeti ga ovako slomljenog nikako nije ono što želim. Bez obzira na sve on  je moj otac i volim ga. Ali...

-Oprošteno ti je. –jedva nekako sam izgovorila i posle toga sam se osjećala bolje. Jer mislim da činim pravu stvar. Na njegovom licu se pojavio neki maleni smiješak, no suze su se i dalje slijevale niz njegovo lice. Sada su i kod njega suze radosnice. –Iako mi je jako teško, opraštam ti. I nemaš pojma koliko mi je drago što si se promijenio. To je sve ono za šta sam se molila svih ovih godina. –rekla sam mu iskreno i tada se on nekako podigao i zagrlio me. Plašila sam se da će se njegova kolica prevrnuti, no srećom to se nije desilo. Nakon toliko vremena, opet sam se nalazila u očevom zagrljaju. Nakon prokletih sedam godina, moj otac me grli. U misli mi dolazi 12-godišnja djevojčica koja je voljena od strane svog oca. Svoga oca koji je veseo čovjek pun života. Da, takav je bio moj otac prije nekoliko godina. No bol i alkohol su od njega napravili to što je bio poslednjih 7 godina. Još jače sam ga privukla sebi i stegnula koliko god sam snage imala. Ovaj zagrljaj i riječi koje mi je uputio su bili ono što sam čekala svih ovih godina i osjećaj je neopisiv kada se ono što dugo čekate, napokon desi.

-Imam ti još nešto reći. –veselo se nasmijao i odmaknuo se od mene. Zbunjeno sam ga pogledala, brišući suze koje su pokvasile moje cijelo lice. Kolicima se odmakao od kreveta te značajno pogledao ka meni. Čekala sam da kaže to što želi, sa zainteresovanim pogledom na licu. Odjednom je krenuo pažljivo da ustaje sa kolica propraćen mojim iznenađenim pogledom. Ubrzo je čvrsto stajao na tlu, dok su moja usta odletjela do poda. On može da hoda? Moj otac može da hoda? Ne mogu da vjerujem sopstvenim očima. –Trudio sam se. Samo zbog tebe. Samo zbog tebe, ja ponovo hodam. –

______________________________________

Može se reći da poslednjih dana imam inspiraciju za ovu priču. Ne znam da li je ovo dobro. Ali ja sam zadovoljnija drugom sezonom priče. Kako se vama čini? Je li u redu što je Sarah oprostila svom ocu? Jeste zaboravili Melody i Harry'a? I oni će se uskoro pojaviti. No prije toga slijedi 'onaj' dio... Mislim na perverzne dijelove, haha. Pa me zanima da li želite da ih preskočim ili da sve detaljno opišem? Biće kako vi odlučite.

Molim vas da komentarišete! Od toga zavisi kada ide sledeći nastavk.

Love ya xx