Rain | [m.yg & p.jm]✔

VI

Još od prvog 'sastanka' sa Jiminom, za koji je Yoongi jedva pristao da pita uz dodatno Namjoonovo nagovaranje, dva mladića su se zbližila.

Yoongi bi skoro svakog dana dolazio u kafić i, za svojim omiljenim stolom, satima sedeo i pisao. Moglo bi se reći da je to bio prvi razlog njegovog stalnog dolaženja - imao je omiljeno mesto za pisanje. Drugi razlog bio je sam Jimin, njegova pojava i očaravajući osmeh na koji je Yoongi bio poprilično slab. Obojica su se navikla na takav odnos i stalno viđanje, ali nijedan od njih se nije usudio da napravi prvi korak ka nečemu drugom. Nečemu što je više od običnog viđanja.

Jimin je bio na pauzi. Sedeo je iza kafića sa Yoongijem. To je bilo mesto na kome je, ko god da je na pauzi, provodio vreme. Bilo je prijatno za sedenje i daleko od gužve.

Stariji je zapisivao nešto, dok je drugi sedeo pored njega držeći šolju čaja u rukama. Vreme je bilo hladnjikavo i tmurno.

"Ne znam kako možeš da pišeš slušajući ovu buku", izgovorio je Jimin naslonivši se na naslon drvene klupe.

Yoongi je pogledao u mlađeg hemijsku prislonivši na usne kao da o nečemu razmišlja.

"Kada god dođem ovde, imam inspiraciju", kratko je odgovorio zapisavši još par reči.

"Da li ću ikada moći da poslušam neku od toliko mnogo pesama na kojima Namjoon i ti radite?", pitao je Jimin dok je zakopčavao jaknu.

Počeo je da duva neki hladan vetar zbog koga je Jimin tiho zadrhtao.

"Mmm... Ne verujem", odgovorio je Yoongi ponovo ga pogledavši.

Drugi je uzdahnuo. Tako je želeo je da čuje bar deo pesme.

Zagledao se u Yoongija pitajući samog sebe kako mu nije hladno bez jakne i podignutih rukava dukserice. Međutim, ponovo je spazio one svetle crtice na njegovim rukama. Pogledao je u Yoongijevo lice i tamne oči koje su išle levo-desno prateći hemijsku na papiru.

"Yoongi?", izgovorio je pokušavajući da mu privuče pažnju.

"Mhm?", promumlao je stariji ne podižući pogled sa papira.

"Mogu li nešto da te pitam?"

"Naravno."

Na te reči, Jimin je uhvatio Yoongija za ruku privukavši je sebi i pogledavši u nju.

"Šta je ovo...?", sramežljivo je pitao sada primetivši i neke skorije rane.

Stariji je uzdahnuo ostavivši svesku na klupu, pored sebe.

"Rane, ožiljci", kratko je odgovorio.

"To vidim... Ali zbog čega?", tiho je pitao Jimin pogledavši ga u oči.

"Ožiljci su iz ranijih godina, a rane...", uzdahnuo je Yoongi pogledavši sa strane, "Ponekad... ponekad ne mogu da kontrolišem svoje emocije i..."

Zastao je osetivši kako Jiminovi prsti prelaze preko njegovih ožiljaka, preko njegovih loših sećanja.

"Nemoj to više da radiš. Obećaj mi da nećeš", izgovorio je mlađi i dalje držeći ruku drugog.

"Jimine..."

"Molim te. Kada god se osećaš loše i kada te nešto tera na to, seti se mojih reči, uzmi papir i napiši svoja osećanja u tom momentu. To će ti pomoći. Mislim, nadam se da hoće."

Yoongi se blago nasmejao osetivši neku toplinu u srcu. Lagano je izvukao ruku iz Jiminove i spustio rukave svog crnog duksa.

"Hvala ti, uradiću kako si rekao", odgovorio je.

Drugi je uzvratio osmeh osećajući se lepše nego malo pre jer je Yoongi odlučio da ga posluša.

Oblaci su se za tili čas skupili iznad njih i neočekivano je počelo da grmi.
Jimin je naglo zatvorio oči nesvesno uhvativši Yoongija za ruku i stisnuvši ga. Shvativši šta se upravo dogodilo, istog trenutka je, crvenog lica, ustao sa klupe.

"I-izgleda da će kiša...", izgovorio je Jimin moleći se da Yoongi ne primeti koliko se, ustvari, zacrveneo.

"Izgleda. Hajdemo unutra", rekao je Yoongi nasmejavši se, a potom uzevši svesku.

Obojica su otrčala nazad u kafić pre nego što ih je pljusak uhvatio.