Rain | [m.yg & p.jm]✔

XI

"Oktobar 2, 2016. godine

Odavno nisam pisao, a toliko toga se desilo. Yoongi i ja smo se veoma zbližili i viđamo se skoro svakog dana. Kada god odem na posao, on je tamo. Uvek kaže da tu dobija ogromnu inspiraciju za pisanje.

Desilo se još nešto... poljubac. Vrlo kratak, ali ipak poljubac. Od momenta kada se dogodio, ni Yoongi, ni ja nismo pokretali temu o istom. Sve je bilo kao inače, samo što ja, u stvari, znam da nije. Ništa više nije isto, ali nemam hrabrosti da Yoongija pitam gde smo i na čemu smo... To me kopka i ubija. Nadam se da ću vremenom dobiti odgovor na svoje pitanje.

Do sledećeg pisanja,
Jimin"

Mladić plave kose je uzdahnuo zatvorivši svesku debelih korica koju je voleo da naziva dnevnikom.

***

Dan je bio i suviše topao za mesec oktobar. Duvao je blag i prijatan vetar zbog kojeg su se kose dvojice momaka neprestano njihale levo-desno. Sedeli su na klupi posmatrajući napušteno igralište ispred sebe.

Jedan od njih držao je svesku u rukama povremeno, na polu praznom papiru, zapisivajući po par reči. Drugi ga je posmatrao 'krišom' gledajući u reči na papiru. Bio je i više nego radoznao.

Ono što je pročitao bio je način na koji je stariji mladić opisivao svoja osećanja. I sve to kroz pesmu. Bila je to tužna i depresivna pesma zbog koje je ovaj, čitajući, osetio kako mu se suze u očima nagomilavaju. Shvativši sa ne bi smeo sebi dopustiti plakanje, duboko je uzdahnuo skrenuvši svoj pogled.

"Yoongi?", konačno je progovorio nateravši drugog da oči odvoji od papira.

"Ova tišina me ubija", nastavio je Jimin sada gledajući u napuštene ljuljaške koje su se nalazile nedaleko od njih.

Yoongi je spustio svesku u krilo i tiho izdahnuo prošavši rukom kroz kosu koja je i dalje imala boju vedrog neba.

"Izvini. Ima momenata kada se zanesem", rekao je stavivši ruku u džep, a potom izvadivši paklicu cigareta.

Mlađi je bio u šoku. Sve do sada nije imao pojma da Yoongi puši. Poznaju se već neko vreme, ali stariji nikada nije izvadio cigaretu u njegovom prisustvu.

Zamislio se pitajući se ko zna koliko činjenica o njemu postoje, a da ih on ne zna.

"Zaboravio sam upaljač, dođavola!", povikao je Yoongi iznervirano vrativši cigaretu u kutiju.

Jimin ga je posmatrao. Bilo mu je drago što nije poneo taj prokleti upaljač.

Stariji se naslonio na naslon drvene klupe nemo gledajući napred. Sveska koja se do malo pre nalazila u njegovom krilu, sada se našla u Jiminovim rukama.

Yoongi bi ga puštao da pročita njegove pesme, što je bilo jako čudno jer nikada nikome nije dozvolio tako nešto. Međutim, Jimin ovoga puta nije uzeo svesku da bi pročitao neku tužnu pesmu, uzeo ju je da bi ostavio trag na njenim stranicama.

Pogledao je u Yoongija, a potom u prazan list uzevši hemijsku u ruke. S vremena na vreme bi ponovo pogledao u njega, a potom pogled vratio na list i tako bezbroj puta.

"Jimine, izvini što-"

"Ne pomeraj se."

Yoongi je napravio zbunjeni izraz lica, ali se nije pomerao time poslušavši Jimina.

"Zašto?", pitao je blago se nasmejavši.

"Videćeš posle", veselo je odgovorio Jimin.

Stariji se ponovo nasmejao osećajući se malo bolje nego pre par trenutaka. Jimin je uvek znao kako da učini da se drugi oseća bolje. Neprestano mu je ulepšavao dane, a to se dogodilo i sada.

Nakon par minuta, Jimin je ponosno zatvorio svesku odloživši hemijsku olovku.

"Sada možeš da me pogledaš", rekao je.

Yoongi je okrenuo glavu susrevši se sa nemirnim pogledom mlađeg.

"Daj da vidim to", izgovorio je pokazujući na svesku.

Jimin je odmahnuo glavom spustivši tu svesku na klupu.

"Ne može. Videćeš kada budeš stigao kući", rekao je nasmejavši se.

Blago se namrštivši, Yoongi je pošao da je dohvati, ali ga je Jiminova topla ruka zaustavila. Bili su blizu jedan drugom, zaista blizu. Yoongi je svoju ruku lagano spustio na Jiminovo koleno, a drugom nežno dodirivao njegov obraz.

Mlađi je ponovo osetio leptiriće u stomaku, baš kao i prvi put. Bilo mu je vruće i crveneo je kao kakvo zaljubljeno dete. Gledao je starijeg pravo u oči željno iščekujući da se njihove usne ponovo sretnu. Razmišljao je o tome kako li se depresivna atmosvera pretvorila u ovo. Mada, to mu sada nije ni bilo bitno.

Milimetar po milimetar, lagano se približavao usnama drugog, ne pomerajući pogled sa njegovih očiju. Imao je osećaj kao da su udaljeni miljama, iako su bili previše blizu. Njihove usne, konačno su se spojile. Taj susret je sada bio duži, znatno duži.