Rain | [m.yg & p.jm]✔

IX

Veče je ubrzo palo, a kiša nikako da prestane. Yoongi je zbog toga bio poprilično lepo raspoložen neprestano razmišljajući o mladiću zlatne kose. On i Namjoon su neobavezno sedeli čekajući da se Jinova i Jiminova smena konačno završe.

"Ne plaćaš me dovoljno za svaki put kada ti pomognem oko prenošenja glupih kutija", progovorio je Yoongi pogledavši u Namjoona koji je već imao osmeh na licu.

"Uopšte te ni ne plaćam", rekao je Namjoon kroz smeh potapšavši prijatelja po ramenu.

Yoongi je uzdahnuo zakolutavši svojim tamnim očima.

"Pa, počni", rekao je.

Momak kose boje breskve se ponovo, na glas, nasmejao i pogledavši u sat na ruci, ustao.

"Smena je gotova. Idem po Jina. I ne brini, i tvoj Jimin će doći", izgovorio je i otišao pre nego što je Yoongi išta mogao da kaže.

Ponovo je uzdahnuo pomerivši praznu šoljicu kafe u stranu. Odmah se prisetio onog momenta kada je Jimin sedeo preko puta njega ne puštajući njegove ruke. Nije mogao da dočeka da mlađeg otprati kući jer je, pored toga, planirao još nešto. Čuveni 'prvi korak' o kojem mu je Namjoon, pre samo par dana, govorio.

Spazivši da mu se momci približavaju, ustao je i nasmejao se.

"Konačno idemo kući. Premoren sam", dramatično je rekao Jin duboko uzdahnuvši.

"Planirao sam nešto drugo...", rekao je Namjoon tužno ga pogledavši.

"Joon!", izgovorio je crnokosi blago povišenim tonom udarivši Namjoona u rame.

"Pa, ne zanima me šta ste planirali za večeras, tako da mi idemo", rekao je Yoongi prekidajući privatan i 'ne za svačije uši' razgovor koji su Namjoon i Jin vodili.

Jimin se zakikotao stavivši ruku preko usana i pogledavši u Yoongija.

"U redu onda. Hajdemo", rekao je Namjoon uhvativši crnokosog mladića za ruku.

Izašli su iz kafića i nakon što je Namjoon dobro zaključao vrata i proverio svaki ulaz, krenuli svako na svoju stranu.

Kiša je i dalje pljuštala. Jimin i Yoongi hodali su jedan uz drugog ne progovarajući apsolutno ništa. Obojici je bilo pomalo neprijatno, ali isto tako i prijatno. Povremeno bi se međusobno pogledali, ali ipak, reči nisu izlazile iz njihovih usta. S obzirom na to da kafić nije daleko od Jiminove kuće, ubrzo je došlo vreme da se rastanu i Yoongi je postajao sve nervozniji.

"Zaista ne znam kako da ti, u stvari, zahvalim jer si me ponovo spasao od kiše i još si sve vreme bio u kafiću samo da bi me sačekao", rekao je Jimin gledajući u svoje potpuno mokre cipele.

"Nema potrebe da se zahvaljuješ", odgovorio je Yoongi široko se nasmejavši.

Neočekivano, Jimin ga je zagrlio. Stariji je na trenutak bio zbunjen i njegov um kao da se zaledio, ali onda je čvrsto obavio ruke oko drugog. Obojica su bila potpuno crvena u licu i zahvaljivala bogu što je mračno, tako da je crvenilo bilo neprimetno.

Odvojivši se jedan od drugog, pogledali su u suprotne strane.

"Jimine..."

"Da?"

"Mogu li... da te poljubim...?"

Yoongi se već kajao zbog izgovorenog, smatrajući samu rečenicu poprilično glupom za reći. Počinjao je da se znoji od nervoze. Znao je da je uprskao i da sada nema nazad.

Čuvši pitanje, Jimin se trgao osećajući kako mu lice gori. Da li je pogrešno čuo ili ga je Min Yoongi upravo pitao da li može da ga poljubi?