Rain | [m.yg & p.jm]✔

XVI

Odavno je prošla ponoć, a Yoongi još uvek nije mogao da zaspi. Razne stvari su mu se vrzmale po glavi i time terale san što dalje od njega. Vrpoljio se i okretao po krevetu pokušavajući da misli o nečemu drugom, ali uzalud.

Ovo je bila jedna od onih paklenih noći u kojima su mu se loša sećanja iz prošlosti vraćala. Vraćalo se sve ono što je želeo da zaboravi.

Onaj javni poljubac je kriv za sve. Nije ga bilo briga za Minu, ona mu je već upropastila jedan deo života, ali nije mu bilo potpuno svejedno zbog ostalih ljudi koji su tamo bili prisutni.

Podigao se u sedeći položaj prešavši hladnim rukama preko lica. Depresija mu ponovo kuca na vrata koja su ovog puta bila otključana. Ušla je skoro nečujno i stvorila neku odvratnu atmosferu u mračnoj sobi.

Pomerio je ruku upalivši lampu koja se nalazila pored njega. Nakon toga se vrlo brzo našao na nogama. Lagano je otvorio fioku noćnog stočića ugledavši metalnu stvarčicu položenu preko silnih svezaka i papira. Umorno je uzdahnuo dodirujući ožiljke na rukama.

Oduvek se pitao zašto ovo radi, ali mu je sada to već postala navika. Kada god bi se osećao loše, povukao bi par crtica tim metalnim sečivom iz kojih bi potekla krv, ali nakon nekog vremena one bi se zacelile. I tako u krug.

Blago je odmahnuo glavom zatvorivši fioku.

"Neću to učiniti. Zbog Jimina", tiho je progovorio skrenuvši pogled ka satu.

Već je bilo oko 3 sata ujutru. Znao je da je sada previše kasno da ikoga pozove iako je imao potrebu da priča. Ipak, nakon kratkog razmišljanja, uzeo je telefon u ruke ušavši u zajedničke poruke sa Jiminom.

Da, razmenili su par poruka nekoliko sati ranije. I da, tada je sve bilo u redu. Zadnja poruka bila je Jiminova u kojoj mu je mlađi poželeo laku noć.

Yoongi🌙: Jimine, mogu li da te
pozovem?

Yoongi🌙: Jimine, mogu li |

Yoongi🌙: |

Obrisao je poruku koju je nameravao da pošalje. Ponovo je uzdahnuo isključivši i odloživši telefon. Umorno se vratio u krevet pokrivši se preko glave. Ovo će za njega biti duga i besana noć.

***

"Pa, zašto smo ovde?", radoznalo je upitao Jimin gledajući u starijeg.

Yoongi je slegnuo ramenima.

"Ne postoji nikakav poseban razlog, jednostavno ponovo imaš slobodan dan i želeo sam da ga provedemo zajedno", odgovorio je hrapavim glasom.

Jimin je imao neki loš osećaj, izgledalo mu je kao da sa Yoongijem nešto nije u redu i koliko god da je pokušavao da to prikrije, Jiminu je opet, na neki način, bilo vidljivo.

Ponovo su se nalazili na klupi nedaleko od onog napuštenog i zarđalog igrališta. Ovog puta stariji nije imao nikakvu svesku sa sobom i nemo je sedeo pored drugog gledajući unaokolo.

"Yoongi, da li je sve u redu?", konačno je progovorio Jimin skupivši hrabrosti da prekine tišinu.

Yoongi se trgao i pogledao u mlađeg nasmejavši se.

"Da, zašto?", upitao je.

Mlađi se na trenutak zamislio gledajući u njegovo nasmejano lice.

"Samo pitam...", rekao je uzvrativši slabašni osmeh.

"Ne treba da brineš", rekao je Yoongi stavivši svoju ruku preko Jiminove.

"Molim te, treba mi neko ko će brinuti."

"U-u redu, ali opet, znaj da ću uvek brinuti", rekao je Jimin bez razmišljanja.

Yoongi je samo klimnuo glavom ne rekavši ništa. Ponovo je prećutao, iako je znao da bi ga Jimin saslušao i da bi mu pružio podršku.

"Sećaš se kada si rekao da ćeš me naučiti da sviram klavir?", rekao je mlađi sa nekim sjajem u očima.

Yoongiju je ovo pitanje ponovo izmamilo osmeh.

"Da, sećam se", odgovorio je.

Jimin je pljesnuo rukama kao dete i približio se drugom radoznalo ga gledajući.

"Možeš li da me naučiš danas?", rekao je sa ogromnom dozom uzbuđenja u glasu.

Oduvek je želeo da svira klavir, ali nikada nije imao mogućnosti da nauči.

Stariji nikako nije mogao da ignoriše Jiminove tamne oči koje su ga sa onim sjajem gledale očekujući potvrdan odgovor. Uzdahnuo je kao u znak predaje.

"U redu. Može", rekao je Yoongi osetivši ruke mlađeg oko sebe.

Jimin ga je čvrsto zagrlio ostavivši nežan poljubac na njegovom nosu, a onda je stavio svoje ruke na njegove obraze i prošaputao: "Hvala ti, volim te".

Yoongi je poljubio drugog čije su usne u toku poljupca formirale osmeh.

Ubrzo su obojica napustili ono hladno igralište uputivši se na dugo očekivani 'čas klavira'.