Rain | [m.yg & p.jm]✔

XIII

Kiša je i dalje pljuštala, dok je Jimin drhtao u Yoongijevom zagrljaju. Nervozno je gužvao mokru tkaninu jakne starijeg dok je osećao kako mu se voda sliva niz kosu.

Yoongi mu je upravo spasao život, baš kao i Taehyung onog dana.

Slike zapaljenog drveta i blještavih svetala automobila Jiminu nisu izlazile iz glave. Smatrao je sebe kukavicom pitajući se šta li Yoongi sada misli o njemu kada zna da se zaista boji grmljavine, kada zna da se njegov život umalo nije okončao zbog tog glupog straha.

Stariji je polako sklonio ruke sa Jiminovih leđa uhvativši ga za ramena i pogledavši ga. Nije bio siguran jesu li njegove oči pune suza ili je to samo zbog kiše koja neprestano lije.

"Jesi li dobro?", postavio mu je isto pitanje, samo znatno smirenije nego prvi put.

Uzdahnuvši, Jimin je blago klimnuo glavom, a potom spustio pogled.

"D-da, jesam. Hvala ti. Kako to da si naišao baš u pravom trenutku?", rekao je mlađi ubrzo podigavši pogled ka drugom.

"Čuo sam se sa Namjoonom, rekao je da je Jin još uvek u kafiću, te sam znao da si i ti. Krenuo sam da te sačekam, mada, nisam imao pojma da će kiša", odgovorio je Yoongi nervozno se nasmejavši.

Jimin je uzvratio osmeh, ali onaj slabašan, umoran.

Shvativši da su još uvek na pljusku, Yoongi je mlađeg uhvatio za ruku potrčavši napred. Zaputili su se kući.

"Hvala ti", prošaputao je Jimin stisnuvši Yoongijevu ruku.

Oni su bili jedine dve figure koje su se nazirale u magli i tami. Izgledalo je kao da su potpuno sami na ovom svetu. U svom tom trčanju nisu progovarali ni reči, već su se samo čvrsto držali za ruke jedva čekajući da se sklone od kiše.

Ubrzo, sklonište su pronašli ispod terase Jiminove kuće. Stajali su naslonjeni na zid, jedva dolazeći do daha. Posmatrali su tamno nebo i osluškivali zvuk kapljica.

"Hajde da uđemo unutra, smrznućemo se", konačno je progovorio Jimin narušavajući tišinu koja je time svoju vladavinu završila.

Yoongi je okrenuo glavu pogledavši ga.

"U redu, ali samo na kratko. Posle toga idem kući", odgovorio je napravivši nekoliko koraka prema mlađem.

Na te reči, nebo je, ponovo, glasno zagrmelo. Jimin se uplašeno pomerio par koraka unazad zabrinuto gledajući u tmurno nebo.

"M-molim te, ostani", prošaputao je, pogled skrenuvši ka Yoongiju.

Ne čekajući njegov odgovor, Jimin je otvorio vrata blago ispruživši ruku time nagoveštavajući starijem da uđe.

Yoongi je laganim koracima ušao u hodnik odmah primetivši da plavokosi mladić zaista ima stila što se tiče dekoracije. Zvuk okretanja ključa u bravi ga je trgao iz razmišljanja. Skinuo je potpuno mokru jaknu sada je držeći u rukama. Obojica su se izuli i tada shvatili da su njihove čarape, u stvari, jedine bile potpuno suve.

"Trebalo bi da se presvučemo. Doneću ti neku svoju garderobu, dok se tvoja ne osuši, jer ne dolazi u obzir da ostaneš potpuno mokar", rekao je Jimin blago se namrštivši.

Yoongi nije ni pokušavao da se izvuče iz ovoga. Sama pomisao na to da će nositi nešto što miriše na Jimina mu se odmah dopala.

Kada se našao u dnevnoj sobi, prva stvar koju je Yoongi primetio bio je veliki crni klavir koji se savršeno uklapao u enterijer. Zapanjeno je gledao u instrument, a onda se trgao osetivši nečiju ruku na svom ramenu.

"Doneo sam ti odeću. Možda nije tvoj stil, ali ta garderoba mi je malo velika tako da mislim da će tebi biti taman", izgovorio je Jimin nasmejavši se, pružajući starijem uredno sklopljenu garderobu.