Rain | [m.yg & p.jm]✔

- Epilog -

Mladić zlatne kose stajao je na trotoaru neprestano okrećući glavu levo-desno. Ovo čekanje ga je činilo nervoznim i dosadilo mu je.

Za tren oka su krupni sivi oblaci ugušili svetlost sunca i sve je postalo pomalo mračnije. Jimin je nezadovoljno pogledao u tmurno nebo shvativši da će uskoro pljusak.

"Sjajno. Sada mi još kiša treba...", promumlao je stavivši ruke u džepove.

Na trenutak se zamislio setivši se onog sna za koji se mogao zakleti da je stvarnost. Tuga ga je preplavila. Više nije obraćao pažnju ni na šta oko sebe, samo je nepomično stajao sa pogledom prikovanim za tlo. Toliko se puta zapitao zašto je moralo da se sve završi na onakav način? Zašto je sve bio samo prokleti san i zašto je samo u snu mogao da bude srećan?

Iz razmišljanja ga je trgla snažna grmljavina, te se pomerio korak unazad zabrinuto gledajući u nebo. Počeo je pljusak - baš ono što je očekivao i oko čega se ni malo nije radovao. Ubrzo je bio potpuno mokar. Voda se slivala niz zlatne pramenove njegove kose, a bela košulja mu se skroz pripila uz telo. Stajao je potpuno sam na kiši i nije imao gde da se skloni. U sebi je proklinjao svog najboljeg prijatelja Taehyunga koji, ponovo i po običaju, kasni.

Umorno je uzdahnuo osećajući kako se voda cedi sa njegove odeće. Prošao je rukom kroz svoju mokru kosu kako bi je bar malo oblikovao i sklonio iz očiju.

Kiša ga više nije toliko brinula. Ono što mu nije davalo mira bila su njegova osećanja sa kojima se neprestano borio. Onaj san mu nikako nije izlazio iz glave. Min Yoongi mu nije izlazio iz glave. Sama pomisao na to da je imao nešto sa nekim ko, zapravo, nepostoji ga je slamala i zadavala mu snažne udarce zbog kojih nije mogao da se održi na nogama.

Nije izgledalo kao da pljusak namerava da stane, te je Jimin, po ko zna koji put danas, duboko uzdahnuo. Bio je očajan.

Iza sebe je začuo neke korake, ali ni malo ga nije zanimalo ko je to. Pogled je fokusirao na put ispred sebe, očekujući da se Taehyung pojavi svakog trena. Njegov izraz lica se promenio onog momenta kada više nije osećao kako kapi kiše padaju na njega, a mogao se zakleti da pljusak i dalje traje. Otkucaji njegovog srca svake sekunde postajali su sve jači i brži. Progutao je knedlu i ugrizao se za donju usnu pitajući se da li treba da se suoči sa osobom iza sebe ispod čijeg se kišobrana nalazio.

Tiho je izdahnuo i lagano okrenuo glavu susrevši se sa parom tamnih očiju čiji je pogled uveliko bio uprt u njega. Sada je osetio kako mu srce preskače otkucaje. Mladić koji je stajao ispred njega imao je kosu boje vedrog neba, pa čak i tamniju. Ta boja ga je činila jedinstvenim i izdvajao se iz silnog sivila. Bio mu je poznat. Previše poznat.

Jimin je zbunjeno i blago otvorenih usta gledao u tog mladića. Jezik mu se zavezao, te nijednu reč nije bio u stanju da progovori. Drugi mu je sada uputio slabašni osmeh ne skidajući pogled sa Jiminovih očiju. Stajali su poprilično blizu s obzirom na to da se ne poznaju.

Pojedine slike iz onog sna su Jiminu zadale još jedan udarac. Oči su mu se napunile suzama.

"Jesi li dobro?", progovorio je onaj mladić zbunjeno gledajući u Jimina koji se iz sve snage trudio da ne zaplače.

"D-da... Jesam...", odgovorio je blago se nasmejavši.

Mladić kose boje neba mu je uzvratio osmeh.

"Mogu li da znam tvoje ime?", rekao je.

"Ja sam... Park Jimin."

"Min Yoongi."

Yoongi je pružio ruku Jiminu. Mlađi je par sekundi gledao u nju, a potom pružio svoju. Njegovo srce zaigralo je čim je osetio toplinu Yoongijevog dodira. Sada je bio siguran da je mladić iz njegovog sna stvaran i da stoji ispred njega. Nije imao pojma kako je to moguće, ali sada o tome nije ni razmišljao. Želeo je da ponovo oseti sreću.

"Zašto stojiš sam na pljusku?", progovorio je Yoongi hrapavim glasom.

Njegov glas bio je potpuno isti kao i u Jiminovom snu.

"Čekao sam nekoga... ali mislim da to sada nije bitno", odgovorio je uz osmeh.

Nebo se ponovo oglasilo grmljavinom.

"Dozvoli da te otpratim kući. Nemaš kišobran...", rekao je Yoongi.

Jimin je klimnuo glavom i vrlo brzo se našao ispod crnog kišobrana sa desne strane mladića kose boje neba. Ono što je sada osećao nije mogao da razume niti opiše, mada, nije se ni trudio.

Zajedno su ubrzanim koracima krenuli niz ulicu.

***

"Novembar 26, 2016. godine

Možda ipak nije kraj i sudbina za nas planira neku lepšu priču. Neku priču sa srećnim krajem.

Čekaću na nju. Čekaću na tebe.

Do sledećeg pisanja,
Jimin"

[A/N:

Datum završetka editovanja:
06.04.2018.