Rain | [m.yg & p.jm]✔

XII

Bili su zadihani, te su se njihove usne na kratko odvojile. Yoongijeva ruka se još uvek nalazila na Jiminovom kolenu. Njegovo srce nije imalo mira, kucalo je duplo brže i jače nego obično.

Zavoleo je osećaj Jiminovih usana na svojim, osećaj njegovog toplog i smirujućeg dodira. Moglo bi se reći da je te dve stvari sada voleo možda čak više i od pljuska, i od neba punog sivih oblaka. Njegov omiljeni zvuk više nije bio zvuk grmljavine, već Jiminov anđeoski glas. Zaneseno ga je gledao primetivši sjaj u njegovim očima. Na trenutak je zaboravio sva loša sećanja koja mu godinama nisu izlazila iz glave. Voleo je taj osećaj.

Vibracija telefona u Jiminovom džepu upropastila je njegovu nameru da ponovo oseti usne drugog. Par trenutaka gledao je u starijeg, sve dok on nije klimnuo glavom time mu govoreći da se javi. Nastao je ogroman prostor između njihovih tela, onaj kojeg, do pre par sekundi, nije bilo.

"Jine?", izgovorio je Jimin konačno prihvativši poziv nakon dugog zvonjena.

"U redu. Da, da dolazim. Vidimo se", nastavio je time i završivši razgovor.

Pogledao je u Yoongija koji je sedeo prekrštenih ruku gledajući napred.

"Morao bih da krenem", tužno je izustio.

"Zar ti nemaš slobodan dan danas?", rekao je Yoongi, dok ga je ljutnja polako obuzimala.

Jimin je tiho uzdahnuo.

"Da, imam, ali Jinu je potrebna pomoć u kafiću", rekao je mlađi, "Videćemo se sutra, obećavam."

Yoongi ga je konačno pogledao. Bio je vidno razočaran jer je današnji dan želeo da provede sa Jiminom.

"U redu...", izgovorio je.

Mlađi je ustao sa klupe zakopčavši svoju kožnu jaknu zbog vetra koji je postajao sve jači i hladniji.

"Obećaj mi da ćeš svesku otvoriti tek kada stigneš kući", rekao je Jimin nagnuvši se ka starijem.

"Obećavam", namršteno je odgovorio Yoongi.

Jimin se blago nasmejao brzo svojim usnama dodirnuvši usne drugog. To se možda ne bi ni moglo nazvati poljupcem, ali prouzrokovalo je ključanje Yoongijeve krvi i crvenilo na njegovom licu. Mahnuvši starijem, Jimin se zaputio nazad u kafić.

Yoongi je još neko vreme sedeo tu, lupkajući prstima o tvrde korice sveske i razmišljajući. Želeo je da je otvori, ali je odmahnuo glavom setivši se obećanja. Ubrzo je krenuo kući.

***

Zakoračivši u dnevnu sobu, po prvi put u svom životu, Yoongi nije želeo da se jednostavno baci na kauč i odspava. Brzo je skinuo jaknu ostavivši je preko naslona stolice, a onda je zgrabio onu čuvenu svesku sa željom da je što pre otvori.

Okrećući stranice, ugledao je crtež. Jimin ga je nacrtao.

Sa divljenjem i osmehom na licu gledao je u papir lagano prešavši prstima preko istog. Osetio je nekakvu toplinu u srcu, nešto što ga je činilo izuzetno srećnim. Poželeo je da i on iznenadi mlađeg, međutim, nikako mu na pamet nije padalo kako uraditi tako nešto.

Uzdahnuvši, umorno se naslonio na sto ponovo utonuvši u razmišljanje.

***

Odavno se smračilo, a Jimin je tek sada napuštao kafić. Pozdravivši se sa Jinom i rekavši mu da ga može pozvati kada god mu nešto zatreba, umorno je krenuo kući.

Ulice su bile skoro puste i vetar se još uvek nije smirio. Jimin se užurbanim koracima zaputio na drugu stranu ulice, nadajući se da neće biti nikakvog nevremena.

Zastao je na pola puta primetivši da seva. I odjednom, nebo je zagrmelo. Jimin se ukopao u mestu zabrinuto gledajući u krupne crne oblake. Nebo se ponovo oglasilo, znatno glasnije nego malo pre. Bojao se, naročito jer je bio potpuno sam.

[Jiminov flashback]

"Tae, čekaj!", povikao je Jimin potrčavši napred.

Drugi dečak se okrenuo radoznalo ga pogledavši.

"Trebalo bi da idemo kući. Nevreme će", nastavio je Jimin sustigavši malo mlađeg dečaka.

"Hajde da se igramo još malo. Znaš da posle odlazim iz grada i nećemo se skoro videti", tužno je rekao smeđokosi dečak Taehyung.

Jimin ga je zabrinuto pogledao, a potom pogledao unaokolo. Park je bio prazan, sva deca su otišla svojim kućama zbog najavljenog nevremena.

Želeo je da ostane, ali nije želeo da pokisne.

"Molim te", rekao je Taehyung privukavši Jiminovu pažnju koja je, do malo pre, bila usmerena ka nebu.

Uzdahnuo je blago se nasmejavši.

"U redu", rekao je.

Smeđokosi dečak Taehyung potrčao je napred ka ljuljaškama. Jimin je potrčao za njim. Njihov smeh ispunio je čitav park.

Odjednom, začula se snažna grmljavina zbog koje su se obojica dečaka trgla, a potom uplašeno međusobno pogledala.

Grom je udario u obližnje drvo koje je istog trenutka počelo da gori. Smeh je zamenio dečiji vrisak. Jimin se ukopao u mestu uplašeno gledajući u zapaljeno drvo ispred sebe koje je polako počinjalo da pada.

"Chim Chim!", povikao je Taehyung kroz plač.

Potrčao je ka Jiminu i uhvativši ga za ruku, povukao što dalje pre nego što se drvo, uz ogroman prasak, srušilo.

Jimin je zaplakao čvrsto zagrlivši svog najboljeg prijatelja.

[Kraj Jiminovog flashbacka]

Sirena automobila Jimina je vratila u realnost. Okrenuo se ugledavši vozilo koje mu se približavalo i tek tada je shvatio da se nalazi na sredini ulice. Sirena se začula ponovo, glasnije. Jimin je zatvorio oči.

Osetio je da ga je nešto povuklo sa strane i u tom trenutku nebo je ponovo zaplakalo.

Otvorio je oči ugledavši zadihanog i vidno uplašenog Yoongija ispred sebe.

"Jesi li dobro?!", zabrinuto i histerično povikao je Yoongi uhvativši ga za ruke.

Jimin ga je još par sekundi nemo gledao, a potom čvrsto zagrlio, glavu stavivši uz njegov vrat.

"Hvala ti...", izgovorio je drhtavim glasom.