Cimeri (završena)

PRE

"Pa, to bi bilo." Zategla sam farmerke na sebi, pružajući nekoj vaspitačici 65$, i spuštajući kofere na pod. "Ovo su vam bonusi za menzu, znate, doručak, ručak, večera, mada možete jesti 30 puta na dan, ali će vam se oduzimati bonusi. Vaš izbor." Pružila mi je nešto poput male kartice.

"Soba je dvokrevetna. Ko je još sa mnom?" Pogled mi je prešao preko dva nenameštena kreveta, oba uz suprotna ugla u sobi, jedan na lijevoj, jedan na desnoj strani. Na dnu se nalazila posteljina, jastuk i deka. Boja zidova je bila svijetlo plava, imalo je i par polica, bijelih, iznad oba kreveta. Tu su dva računara,opet jedan preko puta drugog. Ono što me je začudilo jeste da je tu bio samo jedan ormar, mada sa pregradom koja ga dijeli na dva jednaka dijela, al opet... soba je smrdela na buđ, vlagu, nešto odvratno.

"Ne znam, gospođice. Trebalo bi da stigne svakog momenta." Onda je otišla, a ja sam zatvorila vrata za njom, i smislila kako će ova soba izgledati. Isplanirala sam detaljno čišćenje, raspremanje, ali nisam kako istjerati ovaj smrad, tako da sam otvorila prozor, iako je napolju padao snijeg, ali mi nije smetao previše leden vazduh koji me je ošinuo po licu. Zavese su smrdjele, a i radijatori su prilično slabo grijali. Smrznuću se preko noći, a ova jedna deka neće biti dovoljna. Sranje, trebala sam poslušati mamu, ali odbijala sam da ponesem cijelu svoju sobu, zajedno sa posteljinama. Pogledala sam na svoj ručni sat, bilo je blizu 3 poslepodne, a meni je stomak zakrčao. Odlučila sam da siđem i pojedem nešto. Iznenađujuće, ali hrana nije bila toliko loša. Kuharica je bila mojih godina i vrlo fina, pa sam dobila nešto poput pite sa jabukama, sok i mandarinu.
Cimerke nije bilo kada sam se vratila, samo sam zatekla kofer na dnu kreveta, zatvoren. Odlučila sam da izađem i prošetam, da vidim da li je Sidney onakav kakav se priča da jeste.
I nisam se razočarala.

Dugo sam šetala, obilazila, i od silnog umora, zastala sam u Starbucsu da uzmem kafu. Stavili su mi mnogo, mnogo šećera što mi je vrlo odgovaralo. Ulice su bile okićene, prekrivene snijegom, lijepe. Vazduh je bio skroz svež, i ako sam se povremeno smrzavala, nisam se pokajala.
To 'povremeno smrzavala' je bilo previše blago, shvatila sam to kada mi je bilo prehladno čak i sa rukama u džepovima, pa su bile crvene, smrnute i bez mogućnosti da se pomere. Dugo mi je trebalo da se vratim nazad, a kad sam se vratila, zaječala sam od olakšanja kad sam osetila topao vazduh hodnika u internatu. Uzela sam neku voćku i topli čaj u flašici, odgegala se do sobe i iznenadila se kad sam vidjela odškrinuta vrata. Trenutak istine.
U trenutku mi je prošlo mnogo toga kroz glavu. Šta ako to bude neka loša cura? Jedna od onih umišljenih, nadmenih riba, koja ostavlja ogroman trag pudera na jastuk kada legne uveče, pa ujutru stavi novi sloj, bez obzira što ni onaj prethodni nije skinula, od juče? Šta ako bude neuredna? Šta ako smrdi? Pljuje dok priča, dere se, uči naglas, dovodi svako veče momke u sobu? Šta ako bude fina, dobra, prijatna? Ako budemo ispijale kafe zajedno, učile zajedno, družile, sprijateljile se? Šta ako je neka strankinja, koja uči na drugom jeziku? Bože, toliko opcija. Sve to mi je prošlo kroz glavu za dve sekunde. Ali, kada sam otvorila vrata, bio je tu neko sasvim, sasvim neočekivan.
Neko suprotnog pola, skoro go, bez majice i pantalona, samo u boksericama tragao je po svom koferu za nečim, ne primjećujući me.
Divno.