Cimeri (završena)

31.

"Daniele." visok, crni muškarac u maskirnim pantalonama i crnoj majici kratkih rukava je pozvao drugog, omanjeg čoveka ćelave glave, da mu priđe. Daniel je ostavio taj pajser koji je imao u ruci i prišao mu.

"Reci? Bolje bi ti bilo da je nešto ozbiljno, jer se ova previše otima." drsko mu je rekao i pogledao još jednom u plavokosu djevojku zavezanu na stolici sa povezom preko usta. Skičala je i tup zvuk se čuo.

"Jaka je." ovaj je nezadovoljno rekao, više sam za sebe. Daniel je ignorisao.

"Jesi li se javljao šefu?" namršteno ga je pitao. Postaje zabrinut.

"Jesam. Ne javlja se", Daniel kaže.

"Ni na poslovni?"

"Na taj sam i zvao." sada se i ovaj zabrinuo. To ne liči na njega.

"Šta ćemo sa ovom malom?" pokazao je na djevojku koja se još uvijek opirala. Glupača. Da nekog od njih dvojice neko kidnapuje, čuvali bi snagu za ključni momenat, koji, naprimer, sledi njoj.

"Ništa. Ubij je." nehajno je rekao i posegnuo za telefonom.

"Jesi li normalan?!" vrisnuo je na njega. "Postoji jedno, jedino jebeno pravilo. Okej, dva- bez ubijanja i silovanja. Hoćeš li da nas kastrira onaj kreten?" ne vole svog šefa.

"Znaš šta? Boli me kurac. Ako si zaboravio rado ću ti osvežiti pamćenje. Jebali smo ovu po 3 puta nas dvojica, i jednom čini mi se stražar. Granica je davno pređena. Reci da je pobjegla." opet nehajan ton ali sada je stavio telefon na uho.

"Robert-" Robert ga je prekinuo i obratio se osobi sa druge strane linije.

"Hej, draga. Da, da" osmehivao se. Ko bi rekao da glumi? Radi za najvećeg mafijaša, a ima porodicu. Ženu Irene i dvije prelijepe ćerke. I to obe punoletne. Mada, ako računamo nepriznatu djecu van braka... To njegov šef, pretpostavlja, ne zna. A i ne zanima ga. "Stići ću na večeru. Ko izlazi? Aaa, reci Victorii da ostane kući. Zapravo, vodim vas u restoran. Da. Obucite se lijepo. Da. Okej. I ja tebe." prekinuo je i krenuo ka izlazu.

"Roberte." Daniel mu se opet obratio.

"Šta je?" smoreno je pitao.

"Neću je ubiti."

"Mala ništa ne zna o Italijanima. Beskorisna je. Radi šta hoćeš."

***

Ja, iskreno, ne znam kako da se ponašam. Ali za početak, civilizovano. A moje trenutno ponašanje nije takvo, jer stojim ukočena kao stub.

"Biće prilika." usiljeno sam se osmehnula Eleni. Leu je očigledno bilo jako naugodno.

"Elena, jesi gladna?" Christina je prekinula ovu neprijatnu tišinu i pokušaću da zanemarim da se Lucas neprijatno promeškoljio i prebacio težinu sa jedne noge na drugu. Nadam se da ne izgledam onako kako mislim- nesigurna i pogubljena. Bože, molim te.

"Jeli smo maloprije, hvala draga." osmijehnula joj se. Ova cura zrači nekom pozitivnom energijom. "Gdje je Lana? Nedostaje mi." divno, baš divno. Sa Lanom je bliža nego ja.  Ne mogu da spriječim svoje djetinjaste misli. A i ne želim. Ćaskala je par minuta sa Chris, a ja sam svesna koliko je to nekulturno obzirom da je sad stigla, izašla na balkon i zapalila cigaretu. Zavezala sam kosu u rep i povukla dim. sjetila sam se kada sam naga sa Leom, pre tri godine sjedela ovde i posmatrala Sydney noću. Grad je sada još ljepši, ali sada... Nije to to. Završila sam cigaretu i bacila je sa terase. Biće ovo sjebano.

I evo me ovde- veče je, pretoplo, zagušljivo, a ja sjedim na mojoj ljuljaški na balkonu, samo u svilenoj majici i gaćama i pijem. Izašla sam iz sobe samo kada sam odlazila do svog mini bara sa pićima da dohvatim flašu vermuta, i od tad sam tu. Sa dvije kutije cigareta i alkoholom, liječila sam svoj bol i sebe.