Cimeri (završena)

21.

Blenem u njega i ne vjerujem šta čujem.

"O čemu pričaš?" sa nevjericom pitam. "Šališ se, je l' tako?" Odmahuje glavom i sklapa oči. Hvata se za glavu i ostaje u tom položaju neko vrijeme.

"Žao mi je." podiže glavu i gleda me pretužnim pogledom. A meni ništa nije jasno. Ovo nije trebalo da bude ovako. Nismo te tako dogovorili...

"Zašto?" suznih očiju pitam.

"Allie..." uzima me za ruke i ljubi ih. "Mama je loše. Pritisak joj je izmeren na 230, a šećer za 3 iznad normale. Stvorena je nekakva embolija na arteriji do pluća. Mora da leži u bolnici, i pored toga kući, kad se vrati. Dala je otkaz u bolnici. Da, radila je kao glavni doktor kardiologije. Mora da miruje i ništa da ne radi. Brat i sestre joj nisu tu i ne mogu biti kraj nje. Lucas ima uskoro ženu i dijete. Ovde je preopasno za njega. Nazvao sam medicinski fakultet u Sydneyu. Indeks mi stiže večeras i dokumenta za prebačaj u Dubai." govorio je to monotono, skoro hladno. Jedva me je gledao. Zajebava li me neko?

"A za tebe nije preopasno? Tvoj život nije bitan?!" ciknula sam.

"To je najmanja šteta." tiho odgovara i ne skida pogled sa prstiju.

"I šta, tek tako?" pitala sam i naslonila se.

"Šta?"

"Tek tako je svemu kraj?" uspela sam da održim normalan ton i da ne zaplačem.

"Nije mi lako." pretiho je rekao.

"Lako će nestati sve ono za šta smo se dogovarali."

"Potreban sam joj. Mnogo toga je dala za nas. Život joj je bezbroj puta bio ugrožen. Mnogo sam joj potreban. Sada je red na mene. Umirao sam dok im se nisam javljao. Sad ne bih sebi oprostio da joj se nešto desi." Naravno da je u pravu. To je njegova majka. Ostala je sama. On treba da bude tu.

Ustala sam i poljubila ga u obraz, pa krenula ka vratima. U milisekundi se našao pored mene, povukao me za ruku i pregrubo približio sebi. Uhvatio me je jednom rukom za potiljak a drugom prebacio preko ramena. Nosi me ka sobi.

"Moram na aerodrom." rekla sam skoro plačljivim glasom. Ne želim da ga ostavim. Nije odgovorio. Došli smo u sobu i brzim pokretom mi je oslobodio kosu od trakice i svukao mi majicu. Ljubio me je u usne, vrat, rame, leđa. Pozdravlja se od mene.
Pokazuje mi koliko ću mu faliti. Ljubim ga onako kao da ga više nikad neću imati. Jer je to i tako. Biće na drugom delu planete. Završćiće fakultet tamo. Zaposliće se tamo. Verovatno na mestu njegove mame, a ona će mu biti tu.
Bukvalno nam je svaki centimetar tela spojen.

Prejako me grli, ljubi, i u jednom trenutku su nam čela spojena a usta odvojena. Plače. Vidim mu suze.

"Falićeš mi najviše na cijelom jebenom svijetu." pri kraju rečenice mu glas puca i njegova suza završi na mom licu. Ja ne plačem, ali sam sva naježena i ruke mi se tresu. Grlim ga jako, udišem mu miris i mazim mu ramena. Ljubim mu vrat. Osećam da se stresao.

"I ti meni. Puno."

***

Vozi me na aerodrom. U autu je tišina. Ruka mu je preko moje na menjaču, i mislim da ću imati milion modrica na telu. Ali ja tako želim. Nismo pričali kako ćemo kasnije i kakav će biti naš odnos. danas je našoj ljubavi kraj.

Nisam očekivala da će mi ovoliko prirasti srcu. Njegova tama me je toliko privukla i zarila kandže u meje da ne znam kako će me to prestati. Nemam predstavu šta dalje. Nisam očekivala da će mi on ovoliko prijati. Znam da sam ga odbijala i nisam mu verovala, ali on jeste muškarac kakvog svaka devojka treba da ima jer je divan. Naravno, ako je zaljubljen u nju kao on u mene, a ne onako kao sto je tretirao devojke pre mene. To mi se i ne sviđa mnogo kod njega, ali drago mi je što sam mu ja nešto bitno.