Cimeri (završena)

37.

Da ne znam kakve su činjenice i kako stvari stoje, rekla bih da je bukvalno sve kao i ranije. Ja tu, u njegovom zagrljaju, smejemo se i pričamo, ogovaramo naše prijatelje i njihova pijanstva, pričamo o mojim klubovima i šta on planira sa njegovom firmom, o Lani, i ne znam šta bih još dodala budući da je to trajalo celu noć. Ali znam šta bih rekla o ovoj tišini oja sad traje. On leži na stomaku, sa glavom zaronjenom u moj vrat i obgrlio me je rukama. Oboje smo nagi i pod prekrivačem, lampa je ugašena jer je svanulo i izlazak sunca smo posmatrali tako što smo skroz povukli balkon, i bukvalno kao da nam je krevet bio u vazduhu. Sve obasjano roze i zlatnom bojom, a ja u njegovom zagrljaju. Shvatila sam da sam samu sebe zajebala, ili da me je život zajebao kada sam se setila svojih reči da samo glupe i neostvarene žene trebaju muškarca da im upotpune život.
Moj život jeste savršen- imam dobar posao, ustvari, ne radim ništa a imam milione, ali to je i poenta. Imam dobre prijatelje, porodicu koja me voli, ali fali nešto.

Iako znam da to ovog trenutka i nije baš tako, ali za mene je ova noć savršena. Jer bar na jednu noć imam sve. čak i njega.

Okrećem se ka njemu, podižem mu glavu i ljubim mu lice. Odgovara mi najlepšim mogućem osmehom, i još jače me grli i povlači za sobom preko kauča i u sekundi sam cela u njegovom zagrljaju. Ne znam kako da opišem taj trenutak.

"Allie, moram nešto da ti kažem."

"Nemoj." izleće mi i pre nego što shvatim da mi je odmah srce jače zakucalo i da mi se zavrtelo. Gleda me nekako čudno i analizira. "Samo... ništa ne govori. Ne želim da bilo šta pokvari ovo. Uradi ono što moraš, neka ostane nerazjašnjeno. Samo bez teških reči i onih priča kada se sve završi i moraš da joj se vraćaš. Molim te." Ne gledam ga u oči, ali perifernim vidom vidim da klima glavom i opet me povlači u svoj zagrljaj.

"Samo sam hteo da ti kažem da mi je ovo najlepša noć u životu." prošaputao je.

"I meni. Niko mi nije posebniji od tebe."

"Znam da nije okej ovo i sa moje i tvoje strane. Ti manje više, ali ja... Ali ne kajem se. Ni na šta nisam slab, i ni na koga kao na tebe. Ne mogu tome da se opirem. Nisam sposoban." uzdahne i uhvati se obema rukama za potiljak, čvrsto žmureći.

"hej", ustanem u polu ležeći položaj i nateram ga da me pogleda. "Sutra razmišljaj o tome, važi? Ujutru ćemo doručkovati i da te spakujemo. Kad odeš, imaćemo vremena da razmišljamo šta smo uradili... Nije korektno, jebiga. Ali i dalje te ona čeka a ja opet pratim na aerodrom." ova poslednja rečenica bila mi je udarac u stomak. Vratila sam se nazad. Očekivala sam da će nešto reći, ali nije.

Bude me jaki zraci sunca i vrućina. Sranje. Ceo zid koji zapravo čini jedan ogroman prozor je povučen. Brišem kapi znoja sa čela i razmišjam o vodi. Jebeni mamurluk. Okrećem se desno i odjednom se setim.

Jebote.

Skačem iz kreveta ko nenormalna, gledam na sat i vidim da je 11 ujutru. Oblačim neku bezveze plavu haljinu samo da imam nešto na sebi i jurim u dnevnu sobu. Tamo ne zatičem nikoga.

G d e j e o n ?!

Oči mi se ispune suzama i sedam na jednu od barskih stolica. Naslanjam glavu na šank i pokrivam ih rukama. Suze mi nekontrolisano kreću. Šta sad?

"Tu si." Christina ulazi u sobu i ja se trzam na to.

"Gde je Leo?" čudno me pogleda i pažljivo prilazi.

"Kako to misliš..gde je Leo?"

"Christina samo mi jebeno odgovori! Moraš li svaki put da mi odgovaraš pitanjem na pitanje?!" izgleda kao da stvarno ne zna o čemu pričam što me još jače baca u očajanje.