Cimeri (završena)

23.

"Ah, jebote. Aaaah!" Christina se dernja i hvata za svoj nabrekli stomak. Ne, ne porađa se nego je sin šutira. "Pederčino!" sada se obraća Lucasu koji je hladi mašući knjigom ispred njene face.

"Ozbiljno, ne ide sad da se smiješ." Sada je u petom mesecu trudnoće i stomak joj je vidljiv. Beba je prilično živahna za ovaj period, kada i ne bi baš trebala da se trza toliko, a Lucas ne uspijeva da sakrije smijeh od nje. Doduše, i jeste presmiješna. Crvena je i savija se od bolova.

"Izvinii" kaže i uspijeva da se iskontroliše. Čujem zvono Lucasovog samsunga (kupio je neki telefon koji nije ajfon kako bi sačuvao naše živce jer poludimo kad ne možemo otkriti čiji zvoni.

"Telefon, Lucase." napomimjem ga.

"Ti se javi, vidiš li da sam zauzet?" nonšalantno kaže i nastavi da maše. Uh, ne.

"Lucas, znaš da ne mogu." slabašno kažem i odmah se pokajem. Mislim, ne pokajem ali stvarno već dva mjeseca... Ne smijem da se javim na njegov telefon. Jer vrlo često ista osoba zove a ako čujem glas te osobe briznuću u plač i dobiti temperaturu zbog istog. Prostreli me pogledom i pruži mi knjigu da ga zamijenim, pa ode.

nisam mahala knjigom dok se Christina dere ni pola minuta, a on se vratio.

"Zvao je Marcus", kaže i nazirem neki zajedljiv ton. "Kada ćeš prestati da budeš plačipička? Čisto iz radoznalosti pitam." sasvim ozbiljan govori i dođe mi da ga mlatim nečim posred face.

"Znaš da ne mogu." procijedila sam kroz zube. Da može da umre od pogleda, pao bi odmah. Jebeni kreten.

"Znaš da će doći na vjenčanje za mjesec dana, je l' tako?" pita iako znam odgovor, mada se često nosim sa tim. Glava opet počinje da me boli sada, dok potajno umirem da ga vidim, ali razum mi govori da je najpametnije da je daleko. Mislim, jeste da bi se pomirili kad bi se vratio, ali...

"Ne moraš da me podsećaš." uravnotežujem disanje kako bih se smirila. Za mesec dana ću ga videti, a on odlazi tri dana posle toga. I biće u mojoj sobi. Vidim kakav će to kolaps biti. Kako da se jebeno nosim sa tim? Iz misli me vadi kada shvatim da bezveze mašem ovom knjižurinom i da Christina mirno posmatra našu prepirku, vidno zabavljena.

"Izvini, uvijek mi bude zabavno ovo." iskezi mi se ko luđakinja i nabaci 5 lukasu. Prekrstila sam se otišla u moju sobu. Opet me je zapljusnuo poznati parfem. Navikla sam, došao mi je kao svakodnevnica da me prati gde god da budem. Sjela sam za laptop dok sam noge podigla na jedan od kauča i odlčila da odgovorim na mailove. Proširila sam vertigo, tako da na tom mestu sada stoji još tri stola i 2 separea. U proseku, to dođe dodatnih, verovali ili ne, 1200$. Za jedno veče.

Uštedela sam mnogo novca i sve manje vremena imam za fakultet, ali polažem ispite i snalazim se. Život mi se sveo na posao i fakultet, preokupirana sam, ali tako je bolje.

Ozbiljno razmišljam o tome da kupim Vertigo. Koštaće mnogo, ali mogu podići kredit i lagano to kupiti. Zarada koja ide vlasniku je neverovatna. Moje primanje je smiješno u odnosu na to. Zapravo, razmišljala sam i o kupovini stana. Mogla bih pozvati Jamesa da živi sa mnom.

Okej, ne. To mi je najdebilnija zamisao do sada. Poludjela bih za tri dana.

Stomak mi je zagrčao i vraćam se u kuhinju po čokoladne kuglice sa mlijekom. Ali pokajem se čim uđem- Lucas i Chris pričaju na Skype. Sa njim.

Okrenuta je kamera ka vratima, tako da me odmah zapazi, a i da on nije, ono dvoje mi ne bi dali da prođem bez pozdrava. Svakako, to i bi bilo glupo. Bolje glupo nego bolno. Ali sada je kasno.

"Lexi, sjedi." Lucas je ustao sa fotelje da bih ja imala mesta pored Chris. Oprezno sedam i trudim se da izgledam što ležernije moguće.

"Leo je vidio Miu Khalifu." Lucas govori i počinje gromoglasno da se smije. Baš super.