Cimeri (završena)

PRE

Bilo bi smiješno reći da nije primjetio moj šok na faci, i kunem se da mu se nazirala neka uvrijeđenost na licu što sam ga potcijenila. Možda i nije neki glupi, običan klinac.
Nije mi se dalo više razmišljati o tome. Bili smo okupirani poslovima u laboratiji-puno, puno mikroskopa, destilovane vode i hiljadu dodatnih supstanci koje su bile neophodne za naporne dvije nedelje koje me čekaju.
Svakog dana, tj. od ponedeljka do petka, od 8 ujutru do 7 uveče bili bismo na fakultetu, prva tri sata provodeći na predavanjima, a onda išli na neku praksu, mada ne vidim razlog zašto se tako naziva.
Prva dva dana su prošla skoro bezbolno. Kažem skoro jer sam jedva zaustavila suze kada sam ugledala malog dječaka, izbodenog četiri puta u stomak, ali brzo su ga odnijeli. Bilo je teško gledati ljude u takvim, ili gorim stanjima, ali u ovom trenutku bila sam bespomoćna.
Utješilo me je to što će ga izliječiti ljudi stručniji od mene, i zadovoljila me je zamisao kakav ću ponos osjetiti kada neko bude živ zahvaljujući meni.
I ta me je misao motivisala.
Mislila sam da će biti teško, ali zaista nije bilo tako. Uživala sam gledajući sve te ćelije pod mikroskopom, i zadivilo me je napredovanje tehnologije-posmatrala sam ubrzani razvitak ćelije kancera.

U sobu bih se vraćala mrtva umorna, iako taj umor nisam toliko osjećala dok sam vježbala. Leo nije bio tu, ali bi me sačekao svake večeri sladoled na stočiću pored mog kreveta, banane i jagode (valjda zato što sam mu to kupila one večeri kada mu je neko polomio glavu), pored pizze. I uvijek bih se iznova iznenadila.

"Hej, mogle bi na kafu. Znam da si umorna, i ja sam, ali stvarno ne mogu život da svodim na fakultet i stan." 'Ti bar imaš stan' je bilo prvo što sam pomislila kad mi je Margo prišla dok sam zaključavala svoj ormarić na kraju radnog dana.

"Zašto da ne?" Nasmijala sam se i napipala novčanik u torbi, pa smo krenule ka Starbacsu. Imala sam tu sreću da bude odmah pored, i shvatila sam koliko je hladno u laboratorijama kada sam osjetila topli vazduh unutrašnjosti.

"Mislim da ću poluditi."žalila mi se pijuckajući, i iznenadila sam se kad je izvadila 3 pakovanja Oreo keksa. Nisam mogla a da se ne nasmijem. "Moj izgovor je da postoji teorija daa.." počela je rečenicu ali je nije završila, zagrcnula se i počela nekontrolisano kašljati. Dodala sam joj vodu. Ubrzo je bila u redu. "...da Oreo izaziva zavisnost skoro ili čak isto kao heroin i kokain. Nisam sigurna. Ali vjeruj mi, ja sam živi dokaz da je tačno." Kezila se.

Margo je slatka djevojka, braon kose i braon očiju, niska i sa oblinama, ali bilo je nešto užasno iritantno u njoj. Možda umišljam, jer ako je za vjerovati "halo efektu", ne mogu biti oduševljena njom-kada sam prvi put ugledala nju, mljackala je i pljuvala je baš ovaj keks na sve strane. Umije da bude napadna i prosto ne volim bučne ljude. Jednostavno ne.
Zato sam nakon 15 minuta nju ispratila na taksi, i krenula pješke do stana. Ovog trećeg dana ne osećam specijalno umor.

Na putu do internata, prvo sam mislila da mi se učinilo, ali nakon tri sekunde sam shvatila da ipak nije.

"Hej, djevojko." Osjetila sam nekoga iza sebe, i kada sam se okrenula ugledala sam visokog, crnog momka, otprilike u dvadesetim godinama i brade od 3 dana. Parfem mu je bio jak. Trudila sam se da ga ne gledam mnogo ubilački, ali srce mi je previše jako kucalo. "Šta radiš sama u praznim ulicama?"

"Vraćam se kući?" Podigla sam jednu obrvu i vjerovatno zazvučala kao snob. Odmjerila sam ga. Nema nikakvih torbica, i na sekund sam se uplašila. Može imati svakakvo oružje. Zamisli nož izvadi. Sudržala sam se od drhtanja.

"Mogu li da te otpratim?" Malo je zastao, stavio ruke u kaput i uputio mi osmeh.

"Jesi li opasan?" I da jeste, sigurni će mi reći. Bravo Alexia.

"Ma hajde. Otpratiću te kući." Došao je pored mene, i shvatila sam da mu parfem i nije bio toliko jak, već samo odavno nisam osjetila muški parfem.