Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

6.

Kako sam se približavala školi primijetila sam Sandru kako me čeka.

“Ćao,hoćemo li?”, polazala sam joj rukom prema izlazu.

“Naravno. Gdje ćemo prvo ići?”

“Hajmo,malo do parka. Svejedno sam obećala svojima da se neću zadržavati, a znaš da moram i biologiju učiti”.

“Ja i zaboravila na biologiju”.

Taj dan mi je bio pravo osvježenje posle ovih groznih mjeseci. Sa Sandrom sam zaboravila na sve. Šetale smo parkom i opet sam vidjela one savršene zgrade. “Kako bih samo voljela da živim u njima”, pomislila sam.

“Gdje si ti to odlutala?”, Sandra je prekinula moje misli.

“Ma…Ništa bitno. Kada sam ovde došla prvo što mi je privuklo pažnju su ove zgrade. Obećala sam sebi da ću živjeti ovdje, ali kako vrijeme prolazi vidim da je to nemoguće”.

“Ne lupaj gluposti. Ima još vremena, ja sam sigurna da ćeš živjeti u jednoj od njih”.

Zagrlila sam je jako. “Hvala ti na svemu”. “Ludice,nemaš ti meni šta da se zahvaljuješ, na kraju svega čemu služe drugarice”.

Osmijehnula sam joj se, ali ovog puta sa iskrenim osmijehom. “Mislima da je vrijeme da krenem kući. Sledeći put ćemo se duže družiti, obećavam”.

“Važi, vidimo se sutra”. Poljubile smo se u obraz i opet zagrlile. Ispred zgrade sam vidjela Rona. “Ćao”. Ne mogu da vjerujem da je on meni upravo rekao ćao.

“Kako se držiš? Rekla mi je Emilly za tvoju mamu, baš mi je žao”.

“Dobro sam, hvala na pitanju. Možeš li reći Emilly da kasnije dođe kod mene?”

“Naravno da mogu”.

“Hvala”, i otrčala sam u svoju zgradu. Stala sam na stepeništu, i nisam mogla da vjerujem da mi se Ron obratio. Srce mi je zaigralo odmah sam shvatila sam mi se on puno,ali baš puno sviđa.

          Ne razumijem kako ova biologija može da bude tako glupa. Ne znam uopšte i šta će mi u životu. Učim korijen, pa hoće li me iko na ulici pitati da mu ispričak o korijenu. Uopšte ne shvatam poentu ovako glupih predmeta. Spustila sam olovku i više nisam mogla. Emilly nije došla. Možda joj je Ron zaboravio prenijeti poruku ili možda neće doći,ma kao da je i bitno. Svejedno vidjeću je sutra. Legla sam na krevet u odmah zaspala.

          “Pita danas bilogiju, svi kažu da je baš strog”, čula sam Sandru kako priča drugim učenicima. “Nije valjda da pita?”, upitala sam. “Jooj ćuti, kažu pita i daje baš loše ocjene”. U tom trenutku ulazi nastavnik “Sklanjajte sve sa stola, danas pitamo”. Nisam stigla ni ponoviti, šta ako dobijem lošu ocjenu. Nisam čak ni sjela a on je već otvorio dnevnik, “Sandra Payne, ustani”. Počeo je da je pita. Nije da nije znala, ali to njemu nije bilo očigledno dovoljno dok je dao tri. “Idemo djeco dalje. Izgleda da niste nešto posebno učili. Emma Hathaway ustani”. E sada sam gotova. Nisam nešto učila. Pitao me je neke stvari za koje ja prvi put čujem. “Sjedi dva”. Kada je to rekao nisam mogla suzdržati suze. Prišao mi je, “Nemoj da plačeš, lijepo nauči i kada te budem ponovo pitao, dobij bolju ocjenu”. U tom trenutku sam shvatila da on nije toliko loš. Došla sam kući i imala sam osjećaj kao da sam se upišala. Otrčala sam u kupatilo skinula gaće i imala sam šta i da vidim PA JA SAM DOBILA. Upravo tako dobila sam menstruaciju. Znala sam ja o tome dosta, jer se moja mama trudila  da mi to objasni na što bolji način da se ne bih iznenadila kada dobijem. Uzela sam uložak i stavila. Otišla sam mojima da kažem novost. “Mama,bako upravo sam dobila”. “Jesi li našla uloške”. “Jesam bako ne brini”. “Dođi majka ljubi svoje dijete, pa sada si prava cura”. “Bile smo danas doktoru, i mama ti je malo bolje. Ići će u jednu banju da se malo odmori”. “Pa super.Kada ide?”. “Ide za par dana, ići ću i ja sa njom,pa bi ti mogla da ostaneš kod Emilly taj dan dok budem sa njom”. “Ma naravno,a koliko će ostati?” “Dvadest do mjesec dana,još ništa nije sigurno”. “Idem ja u sobu da vježbam matematiku”. Kao što i sami vidite nisam im rekla za biologiju, nisam mogla da kvarim sreću zbog maminog poboljšanja, a i sama sam ja bila presrećna,totalno sam zaboravila na sve.

          Prođe i ovo retardirano polugodište. Prošla sam četvorkom, ali ću se u sledećem polugodištu truditi da prođem peticom. Uskoro se bližio Božić, pa svi ostali praznici. “Bako, je l dobro tijesto ovako”, to je takođe i doba godine kada samo kuvamo. “Još malo miješaj”. Moja baka je bila izvrsna kuvarica, mada mi nije biološka ali ja je puno volim. Stalno je kuvala i ja sam od nje dosta naučila.  Kao što sam prije naglasila, Božić je bio barem meni omiljeno doba godine,ali to se sada promijenilo. Taj dan mi je bio najdosadniji u životu. Sjedili smo u kući, jeli i dosađivali se. Puno sam i počela da se gojim. Nalazila sam utjehu u hrani. Ali to je dobra stvar, jer kada sam bila kod psihologa ona mi je rekla da je bolje što jedem nego da nešto drugo radim, a i bila je u pravu jer sam kasnije uspijela skinuti višak kilograma. Praznici su brzo prošli. Uglavnom sam gledala televiziju. Emilly nije bila tu,otišla je kod bake,a Sandra je otišla kod tate, tako da sam jedva čekala kada će početi škola.

          “Poslala sam ti sinoć zahtjev prihvati me”, samo su o tome pričali kada sam došla. Pojavila se društvena mreža, facebook. “E ćao jesi li čula za facebook, baš je moćno.Ja nisam još sebi napravila, napraviće mi Carmen za rođendan. Rođendan slavim 9 februara i naravno pozvana si”.

“Naravno Sandra, biće mi zadovoljstvo”, ostala sam ispred table i samo mi se motalo po glavi, ko je Carmen? Nije mi to toliko bilo bitno, najbitnije u ovom momentu je da se saberem i prođem peticom. Dobro mi je išlo, mnogo ocjena sam popravila i nadam se da ću proći peticom. Bližio se Sandrin rođendan i veliki je bio problem šta da joj kupim. Napokon sam se odlučila za majicu, ona je bila mršava i njoj je lagano bilo naći garderobu.

“Srećan rođendan”, ušla sam u kuću i unutra je bilo par ljudi iz razreda a što je najgore ja im ni imena nisam znala, ali kroz priču sam saznala jer mi je bilo glupo da pitam a idem već par godina sa njima u razred. Carmen je Sandri napravila facebook profil i čitavo vrijeme su bile na tome i igrale neku igricu. Carmen je bila baš niska, plave kose i plavih očiju, ali bila je izrazito lijepa. Druga gošca na rođendanu je Hope, kako joj samo ime kaze nekada donosi nadu(hope) u naše živote. Ona je bila isto niska ali je imala nevino djetinje lice, nisam ni sanjala da će kasnije izrast u pravu damu. Taj dan smo se nas četiri sprijateljile i od tog dana smo bukvalno postale nerazdvojne. Stalno smo se družile, išle jedne kod druge ii dijelile tajne. To je bilo najsavršenije prijateljstvo ali kako kažu ono što je lijepo kratko traje…