Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

13.

“Želim ti srećam put i čuvaj se”, zagrlile smo se i putevi su nam se razišli. Nisam mogla a da ne mislim o Novoj godini. Možda sam malo pretjera, ali opet ima petnaest godina i to je uradila. “Neću više da se zamaram, njena stvar”, pomislila sam i uzela sam knjigu utonuvši u svijet mašte.

          Carmen je bila jako ponosna na svoje postupke. Ja i Hope smo rekle nekim drugovima šta je bilo. Ne znam zašto mi je to trebalo, ali u tom trenutku to njoj nije smetalo. Bila je stalno nasmijana kada se potegne tema o tome. Jednog dana Sandra joj je rekla da se ona ne bi družila sa osobama koje su pričale svima. Carmen me je napala. Totalno sam poludjela nisam znala šta da radim. Došla sam kući jako bijesna. “Emma, imam nešto da ti kažem”, reče baka.

“Ne mogu sada”.

“Važno je”.

“Reci”

“Gdje je mama?”

“Dušo sjedi. Pozlilo joj je i doktor je rekao da mora hitno na operaciju”.

“Ali”, počela sam plakati, “rekao je da je sve u redu”.

“Moraš biti jaka”.

“Otrčala sam u sobu i počela plakat”. Pogledala sam u kompijuter koji sam dobila i vidjela da imam poruku. Bila je to Carmen. Počela mi je srati o prijateljstvu. Ja sam popizdila. Svašta sam joj napisala, i što nisam trebala ja sam joj rekla. Sandra mi se odmah javila i napala me. Nisu me shvatale. Nisam htjela da Carmen završi kao moja mama. Ona je isto tako postupala pa je ostala trudna sa osamnaest. Nisam htjela da sebe tako uništava ali one su to protamačile da sam kao ljubomorna,a iskreno ponašala sam se kao prava kučka. Bila sam baš loše i radila sam grozne stvari. Pisala im svašta ali priznala sam svoje greške i nadam se da će mi Bog oprostiti. Niko me nije shvatao. U školi su me napadali, niko nije znao moju priču svi su mislili da sam ja negativac u cijeloj priči. Osjećala sam se kao da sam Carmen prijetila i da je morala to da radi Brianu. Svi su bili na njenoj strani. Na kraju sam se izvinula Carmen, ali ništa nije kao prije. Ja i Hope smo bile kao psi a Carmen i Sandra vlasnici. Zvale su nas samo radi koristi ili onda kada se one posvađaju. Stalno su išle bez nas u grad, imale su tajne,ali gutala sam to sve jer sam znala da će sve proći.

          “Zašto im nisi rekla istinu”, prodera se Emilly.

“Nisam mogla. Znam da će pogrešno protumačiti”.

“Samo bi budala mislila da si ljubomorna na to. Baš si u problemima. Pusti ti sad ovo i misli na sebe. Izvini ali pogledaj se na šta ličiš. Hodaš kao živi mrtvac. Mama će ti biti u redu ne brini”.

“Možeš li me ostaviti samu?”

“Naravno”. Mnogo sam razmišljala. Rođendan mi je sutra i jako sam srećna zbog toga. Nisam znala kada ću ga slaviti. Matura je trebala biti za par dana pa nisam imala vremena.

“Srećam rođendan”, dočekale su me Hope, Carmen i Sandra.

“Prekosutra je poslednji dan pa si mogla tada slaviti rođendan”, reče Sandra.

“Mogla sam. Javiću vam u koliko sati”, otišla sam po svjedočanstvo. Prošla sam peticom i nadala sam se da ću upisati medicinsku i da ću pomoći svima koji imaju mamim problem, ali nisam imala dovoljno bodova ali sam se opet nadala.

Sve je bilo spremno za rođendan, još samo da one dođu. Sve je bilo super. Trudile smo se maksimalno. Napokon su došle. Odmah je Sandra sjela za kompijuter. Nisu bile možda sat vremena, zvao je Teo u rekao joj da dođe u park. Ona je odmah potrčala i povela Hope i Carmen. Mnogo me je zaboljelo i dalje je ostala ta rana. Pošla sam sa njima jer nisam htjela rođendan provesti sama. Nisam mogla da vjerujem dok smo sjedile u parku. Bila sam jako utučena, ne znam kako sam se suzdržala a da ne pođem plakati. “Odoh ja kući”, nisam dobila ni pozdrav. Trčala sam kući gušeći se u suzama. Boljelo je i to mnogo. Nisam mogla sebi da dođem u šta su se pretvorile. I sada kada se sjetim tog dana krenu mi suze na oči. Meni je rekla da ne znam biti drug a vidi nje sada. Kada bolje razmislim možda sam to i zaslužila ili mi je Bog to poslao samo da bi mi otvorio oči.

“Mama, nemoj mama ne idi,ne ostavljaj me,trebaš mi”, ali nije vrijedilo osjetila sam da ne diše. “Bože, zašto mi uzimaš sve što volim, zašto me ne pustiš na miru. Šta sam ti uradila”, derala sam se i gledala prema nebu. Nisam više mogla da izdržim, pala sam. Prvi put da sam bila toliko slaba. Probudila sam se kući. Pored mene je bila Emilly.

“Da li sam sanjala?”, upitala sam.

“Emma…”

“Onda zatvori vrata i izađi”, proderala sam se.

Noći sam provodila plačući. Nisam mogla da  vjerujem da je nema, nisam čak mogla da idem na sahranu, nisam imala snage gledati kako je spuštaju u zemlju.Par dana sam bila pod lijekovima i samo sam gledala u zid. Nadala sam se da će mama ući na vrata i zagrliti me jako. Matura je trebala da bude večeras,ali naravno nisam mogla da idem. Baka i Emilly su mi govorile da treba da se pomirim sa time da je umrla i da treba da nastavim sa svojim životom, ali ja jednostavno nisam imala snage za to. Osjećala sam se prazno i nisam shvatala kako baka može biti tako smirena.

 “Dušo, moraš malo izaći”, obrati mi se baka.

“Pusti me. HOĆU DA UMREM!!!”.

“Ne smiješ tako da govoriš”.

“Ne znam samo kako ti možeš biti tako smirena, pa odgojila si je”.

“I meni se srce cijepa ali moramo da nastavimo dalje. Meni je otac umro kada sam bila jako mala. Mama je puno tugovala i više srce nije moglo izdržati,pa je i ona ubrzo umrla. Teško je krenuti naprijed ali moraš. Mama će biti jako srećna ako budeš večeras na maturi”.

“Pusti me”, pokrila sam se po glavi.

“USTAJ”, ušao je Ron.

 Šta ti radiš ovde”, uhvatio me je za ruku i odveo u kupatilo.

“Pogledaj se,vidi šta praviš od sebe. Ideš na tu prokletu maturu makar mi to bilo poslednje u životu”.

“Pusti me. Ko si ti da mi govoriš šta da radim”.

“Od sada sam ti sve i sve, to dobro zapamti. Dosta je bilo. Znam da je otišla ali ti nisi. Ti si ovde živa i Sarah  bi bila jako tužna da propustiš maturu”.

Pala sam mu pod noge i počela da plačem.

“Ne  mogu ja to, nije tu sa mnom”.

“Pogledaj me ona je tu,pazi te. Hajde umij se”.

“Nemam čak ni haljine”.

“Sve smo mi sredili”, javi se Emilly, “Samo nam je trebala maturantkinja”.

“Spremajte se imamo puno posla”, Ron je krenuo napolje.

“Hajde da te sredimo. Samo da znaš trebaće mi tona šminke da prekrijem sve ovo”.

“Emilly, mnogo mi nedostaje. Ne mogu ja ovo”.

“Možeš. Tu smo mi uz tebe. Sve će biti u redu".

"Emilly, šta bih ja bez tebe", zagrlila sam je.

"Ne brini, mama te pazi sa neba. Nije te napustila, ona je tu u tvom srcu. Kada osoba umre ne mora da znači da je zauvijek otišla, ona živi u nama sve dok čuvamo uspomena na tu osobu. Hajde, vrijeme me da te spremim". 

Mojoj drugarici koja je ove godine izgubila mamu. Bila je moja inspiracija jer je pokazala šta znači biti jaka osoba i prebroditi sve oluje <3