Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

5.

U školu mi je bilo mrsko ići. Stalno sam mislila na mamu i bojala sam se da ću jednoga dana doći kući i saznati da je više nema. Išla sam bukvalno u školu samo zbog toga što moram i naravno ostalo je još samo malo. Ušla sam u učionicu i svi su me gledali čudno. Prvo što sam pomislila je da svi znaju za mamu. Sandra mi je prišla, “Emma,sada su nam javili da naša učiteljica ode u penziju”, pustila je suzu. Nikada je nisam vidjela takvu. Nisam se mogla suzdrzati. Zagrlila sam je jako i briznula u plač. Htjela sam da joj kazem moja mama je bolesna i da vjerovatno neće preživjeti,ali nisam mogla to izustiti. Obrisala sam suze i vidjela da svi plaču. Duša me je boljela ali ne zbog toga što učiteljica ode,nego što moja mama nije ista kao prije. Nedostajao mi je njen osmijeh i u ovo vrijeme nikada nisam plakala pred njom. Sada sam imala savšenu priliku da plačem ali da me niko ne pita za razlog. Spustila sam glavu na klupu. Bila sam umorna. Nisam mogla sve da nosim na leđima,bila sam samo dijete. Dijete koje treba mamu, koje ne može više da se nosi sa time da mamu polako gubi. Počela sam ponovo da plačem,nisam mogla da stanem. Samo mi je pred očima bila slika moje drage nasmijane mame.

         

Prošao je i ovaj razred. Čitavo vrijeme sam bila odsutna i samo sam mislila o mami. Ljeti sam se trudila da joj što više pomognem. Emilly i ja smo stalno bile pored nje, i ako je ona stalno spavala. Doktor je očekivao poboljšanje, ali je govorio da hitno treba operacija, ali bila je preskupa, mi nismo imale para da omogućimo lijekove, jedva smo i to uspjele kupiti. Obećala sam sebi da me u životu neće voditi ljubav nego samo korist. Obećala sam da nikada nikog neću pustiti u svoj životu i dozvoliti mu da me voli. Bojala sam se jako da ću sve izgubiti, i u to vrijeme je počeo bol koji nikada nije jenjavao i sve je bio jači i jači…

                                           2. dio              Kada sam došla u New York samo mi je bilo bitno da živim u velikim zgradama i budem poznata. Kroz vrijeme sam shvatila da mi sada treba mnogo više od jedne obične zgrade, trebaju mi pare, da mamu pošaljem na operaciju. Skupljale smo,pokušavale ali nije bilo ni približno onoj sumi koja nama treba. Mama nas je vidjela jednom dok smo kao lude išle kroz stan i smišljale plan. Tada me je pozvala, “Emma,dušo,znam da je ovo teško za tebe”, nakašljala se. “Mama nemoj molim te da se umaraš. Sve će biti u redu, ići ćeš na operaciju i…”, u tom trenutku me je prekinula. “Srećo moja, ti si već velika i sama znaš da je to nemoguće. Moraš da znaš i ako odem sa ovog svijeta,uvijek ću biti tu za tebe. Pogledaj u nebo i tu sam”, suza joj se skotrljala niz bijelo i izmoreno lice. “Mama, nemoj tako,ne mogu ja bez tebe. Ti ćeš biti dobro…”, nisam dalje mogla.Spustila sam glavu na njene grudi i počela plakati.             Šesti razred je počeo. Marina se preselila i više ne ide u ovu školu. Sandra mi je rekla da se stalno čuje sa njom i da nas stalno pozdravlja. Krenulo je novo poglavlje u mom životu. Sada smo na drugom spratu škole i ja sam prešla još jednu stepenicu u svom životu. Svi smo sjeli u klupe,a ja sam sjela sa Sandrom. Bila sam presrećna u tom momentu,jer je ona stalno sjedila sam Marinom a ja sam uvijek bila po strani. Ušla je naša nova razredna i tada je uslijedio šok. Žena je bila jako smiješna, sa kosom kao da je trofazna strefila. Smiješno je i hodala a još kad progovori i nešto izvali o tome da ne pričam. Počele su opet formalnosti. To je ono što sam najviše mrzila. “Emma  Hathaway reci mi šta su tvoji roditelji završili i čime se sada bave”. Rekla sam joj sve,i bilo joj je jako čudno kako to da ne znam šta moj otac sada radi, pa dobro nisu svi koji imaju školu pametni. Stigla sam do dijela o mami. “Moja mama ima rak”. Svi su u tom momentu okrenuli. Sandra,njen izraz lica u tom momentu je teško zaboraviti. “Žao mi je dušo,pričaćemo mi drugom prilikom kada budemo same”. Klimnula sam glavom sa lažnim smiješkom na licu. “EMMA,ŠTO MI NISI REKLA?KADA SE TO DESILO?KAKO SI TO MOGLA DA KRIJEŠ?KAKO SE OSJEĆAŠ?Čuj glupog pitanja,žao mi je.O moj bože pa ti si tako divna a da se tebi tako nešto desi”, Sandra me je bombardovala pitanjima,a ja jednostavno nisam imala snage da joj se nešto pretjerano pravdam. “Polako. Izvini,ali desilo se to pred kraj godine i stvarno nisam htjela da te zamaram. U početku mi je bilo teško ali sada se trudim da se borim sa time i da mami što više pomognem”. Zagrlila me je jako,najjače do sada. Progutala sam suze,nisam htjela da izgledam slabo,htjela sam da budem ledena kraljica. “Ne brini ti za mene,sve je u redu.Odoh ja sada. Prvi dan je prošao super,pa vidimo se sutra”. Na ulazi u zgradu me je sačekala Emilly. Jedina razlika između Sandre i Emilly je što Emilly ne pita ona vidi po licu kako se osjećaš. Dok me je vidjela zagrlila me je a ja pred njom nisam mogla da glumi ledenu kraljicu samo sam se utopila u njen zagrljaj i počela jecati,a ona mi je samo rekla," Sve će biti u redu,znam da je teško ali izdržaćemo mi to".             Nisam ni zamišljala da šesti razred može da bude tako težak, posebno glupa matematika. Prije sam sa mamom radila zadatke i nekako sam i imala dobru ocjenu, ali sada nikako mi nije išlo. Profesor je bio baš neka oštrokundža. Samo nam je zadavao zadatke i ako ne znas derao se na nas. Meni su misli pretežno bile odsutne, nikako se nisam mogla skoncentrisati. “E”, obratila mi se Sandra, “šta misliš da ja i ti danas malo izađemo u šetnju.Odemo u park malo na sok?” Nisam je mogla odbiti, imala je taj poseban pogled. Velikom brzinom je uspjela da ubijedi nekoga. “Naravno, i treba mi malo razonode da skrenem misli sa ovih problema”. “Sve je riješeno. Nađemo se ispred škole danas u tri”. “Može”. Bila sam jako srećna, da imam takvu osobu pored sebe. Ona i Emilly su mi zaista bile posebne. “Bako,kako je mama?”  “Imala je danas bolove, hoće sa tobom da priča”. Potrčala sam prema sobi. “Mama,kako si?” “Sreća moja draga. Kada te vidim sunce me obasja. Bolje sam sada kada si ti tu pored mene”. Zagrlila sam je jako. Najviše bih voljela da sada ustane i da odemo negdje zajedno, ali kada sam otvorila oči ona me je gledala sa svojim umornim očima. “Mama,obećaj mi nešto. Molim te nemoj me niakda ostaviti, buti tu uvijek i izvedi me na pravi put”,nisam više mogla,počela sam plakati. Mami su suze klizile niz obraze. “Ljubavi kako majka svoje dijete da ostavi. Rekla sam ti uvijek ću biti tu za tebe i ako…”. “Mama nemoj o tome”, stavila sam joj ruku na usta, “Ti nećeš umrijeti, i ako umreš onda ću biti jako ljuta na Boga jer te nije ostavio meni”. “Nemoj na njega nikada da se ljutiš. On ništa ne radi bez razloga, shvatićeš to kada budeš starija”. Poljubila sam je u čelo, “Mama odoh ja sa drugaricom u grad. Neću se puno zadržavati”. “Čuvaj se i zapamti ništa se u životu ne događa bez razloga”. U tom momentu nisam znala šta to znači. Otišla sam u kupatilo da se umijem,pogledala sam se u gledalo. Imala sam velike podočnjake i krvave oči. “Bože, pogledaj me,ovo nisam ja. Šta mi se desilo? Pomozi mi molim te. Vrati mi osmijeh na lice i ostavi mi moju mamu, molim te”. Obrisala sam suze i umila se.”Bako,odoh ja sa drugaricom da šetamo neću se zadržavati”. Ponovo sam bacila pogled na mamu, i brzo izašla iz stana.