Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

19.

“Bako!!!!”, proderala sam se.

“Dušo sta ti je? Gdje te boli? Gdje si se udarila?”

“Noga… Možda sam je i slomila”.

“Jooj meni. Hajde ustani i pokušaj hodati”, govorila je kroz suze.

Skinula sam čarapu i imala sam veliki otok u predjelu zgloba. Polako sam stala na noge i pokušala sam hodati. Mogla sam pomijerati prste i hodala sam, ali je bol bio neopisiv.

“Možeš da hodaš. Nisi je slomila. Trebali bi smo otići u hitnu”.

“Sve je to fino, ali nemamo auto. Idi do Emilly, možda je njen tata tu”.

Posle par minuta ušla je Emilly.

“Šta je bilo? Jesi li dobro?”

“Pala sam sa stolice. Boli me jako, ali izgleda nisam slomila”.

“Tata nije tu, ali Ron je otišao da se provoza jer je položio. Možemo njega nazvati”.

“Njega da zovem, on je tek položio”.

“Ne može da bude gore od ovoga”.

“Zvaću ga”, uzela je telefon i okrenula broj.

“Možeš li da dođeš kod Eme. Ne mogu ti reći preko telefona, ali molim te samo požuri. Rekao je da dolazi za par minuta. Hajde da se obučeš”.

Ustala sam i otišla u sobu. Jedva sam se nekako i obukla. Začule smo kucanje na vratima.

“Šta je bilo? Jesi li dobro? Možeš li da hodaš? Zašto mene nisi zvala da ti to okačim?”

“Dobro sam. Idemo sada u hitnu. Možeš li nas odvesti”.

“Naravno. Idem ja auto dotjerati ispred da ti je lakše”.

“Bako idemo mi. Javiću ti svaku novost. Ostani ti kući da džabe tamo ne čekaš”.

“Čuvaj se. Biću stalno pored telefona”.

“Ne brinite ništa, u dobrim je rukama”, namignu Emilly.

Ispred zgrade je čekao Ron, “Pomoći ću ti. Ne brini, sve će biti u redu”.

“Ne d’o ti Bog da se udaš za njega i da imate djecu. Kada dođe trenutak da se porađaš mislim da bi se više on uspaničio”.

„Hajde dosta sa prebacivanjima. Vozi i nemoj paničiti molim te. Dobro sam“.

U bolnici nije bilo gužve. Pregledali su me u hitnoj i rekli su da nije slomljena ali se boje da nisu ligamenti pokidani. Poslali su me da snimim nogu. Prvi put sam tu došla tako da sam izgledala kao izgubljen slučaj. Medicinska sestra mi je dala neki zaštitni prsluk koji je bio toliko težak da ga je jedva namjestila. Kada sam legla i kada mi je objasnila gdje da stavim nogu, uspjela sam da oborim neku plastičnu stvarčicu, nadam se da nije bitna. Ona mi je takođe rekla da noga nije slomljena i to mi je laknulo.

„Gdje idemo sada“, dobaci Ron.

„Idemo na hirurgiju. Trebaju ovaj snimak da pregledaju“.

„Neće te valjda operisati“, Ron otvori usta.

„Ajde, ne lupaj. Idi u auto i čekaj dok mi završimo“, reče Emilly.

„Neću. Ostaću ovde ali obećavam da ću ćutati“.

Hirurg je imao operaciju pa smo malo sačekali. Ron se baš uzvrtio.

„Sledeći“, prodera se sestra.

Ušla sam u ordinaciju i legla na krevet. Pregledao mi je nogu i rekao da samo stavljam hladnu oblogu i da mažem ledom par puta na dan. Bila sam jako srećna što nije ništa ozbiljno. Emilly je izašla da javi baki, da se ne brine.