Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

28.

„Kući sam“, bacila sam torbu na pod.

„Otkud tako brzo“, upitao je Bob.

„Samo su nam dali raspored i gotovo. Sutra počinju prave brige“, sjela sam na kauč. Školu sam najviše mrzila. Bilo je toliko lažnih osoba u njoj, a profesori o njima da ne pričam. „Idem u sobu da spavam, izmorila me škola“.

„Izmorila te, a nisi bila u njoj ni 15 minuta. Ron je zvao, rekao je da će doći danas da se nešto dogovorite“.

„Dobro“, prišla sam i poljubila ga u obraz. Usput sam uzela krišku jabuke jer sa i dalje na dijeti. Teško mi je da ga zovem tatom. Ne mogu se navići, ali trenutno zovem samo Bob. U sobi sam prvo bacila pogled na teglu. Napravila sam je i ukrasila a njoj sam stavila svoje želje. Uzela sam komadić papira i napisala da želim tetovažu. Na tegli sam ispisala velikim slovma „Remember yourself to be proud“. Kada svako jutro ustanem bacima pogled na tu rečenicu i ona mi pomaže da nekako pregrmim dan. Takođe sam razmišljala da uradim i tetovažu sa tom rečenicom ali još sam mlada za to. Mnogo sam umorna, jer sam sinoć do kasno se dopisivala sa Ronom. Skinula sam farmerke i majicu i obukla pidžamu. Legla sam u udoban krevet i ubrzo i zaspala.

          „Hej, leptirice. Probudi se“, Ron me je blago drmao po leđima.

„Hej. Rekao je Bob da ćeš doći. Treba li ti nešto“, protrljala sam oči. Sjeo je pored mene i uzdahnuo.

„Znaš da idem na matursku sjedeće sedmice. Samo sam htio da znam da li se ti slažeš da ja idem“.

 Prevrnula sam očima, „Tvoja je maturska i imaš pravo da ideš. Mene ne moraš ništa da pitaš, nismo u braku. Ako me stvarno voliš ne bi me prevario“, zagrlili smo se.

„Hvala ti. Idemo u Pariz. Naša škola uvijek ide tamo. Emily nije išla na svoju matursku“, rekao je začuđeno. Nisam mogla vjerovati da mu nije rekla razlog. „“Nije ti rekla zašto?“, upitala sam začuđeno, pravila sam se kao da ni ja ne znam razlog. On je samo odmahnuo glavom. Mislim da je vrijeme da mu kažem ipak je proslo gotovo dvije godine. „Emily nije išla zato što ni ja nisam išla. Htjela je da ostane sa mnom“, napokon sa rekla.

„Nisam znao“, uhvatio me je za ruku, „cijelo vrijeme sam mislio da nije htjela da ide jer je to jedan od njenih hirova, ali nikada ne bih pomislio na ovo. Stvarno mi je žao što nisi otišla“.

„Ma ne treba da ti bude žao. Svejedno se i ne bih lijepo provela“, grizla sam donju usnu iznutra.

„Zašto“, upitao me je Ron.

„Ma nije to toliko ni bitno. Važno je da se ti lijepo provedeš. Nego, Nick, da li on pravi kakve probleme?“. Iskreno brinula sam za Hope. Ron me je par puta razočarao, a Nick je tu u njegovom društvu, a Hope to nije zaslužila. Napokon je pronašla nekoga nije fer da je taj neko sada izda.

„Ne znam. Paziću koliko god mogu“, poljubio me je u ugao usne. „Treba da krenem, a tebi je vrijeme da ustaneš. Sutra je škola“.

 „Dobro, dobro“, čula sam da se Ron pozdravio sa Bobom i da je zatvorio vrata i otišao. Bacila sam se na krevet i stavila jastuk na glavu. Nisam mogla vjerovati da je druga godina počela. Samo sam se nadala da će brzo proći. Baš kada sam uživala u mislima zazvonio mi je telefon. Bilo mi je mrsko ustati, pa sam rukom lupala od stočić i napokon ga našla. Poruka je bila od Carmen.

„Imam ideju. Hajde da se nađemo negdje u gradu ti, Ron, ja Hope, Nick i Sandra?“

„Zašto?“, ne znam zašto je htjela da se nađemo. Prvenstveno jer ona nema momka a Sandrin nije tu. Ponovo sam čula vibraciju.