Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

10.

“Kasniš, to nije tipično za tebe. Pričaj”, dočekala me je Emilly ispred zgrade. Od nje nikada nisam mogla ništa sakriti. Po pogledu je znala da nešto nije u redu.

“Imali smo pismeni iz matematike i nisam ga dobro uradila”.

“Kao da je i bitno, hajde ostavi torbu i da idemo šetati”.

“Sačekaj minut”, potčala sam u zgradu, ušla u stan, javila se mojima i za sekund se našla kod Emilly.

“Priznajem, brza si”, namignu. “Gdje ćemo?”

“Hajde malo u park. Neću se puno zadržavati jer moram učiti”.

U parku smo vodile zanimljiv razgovor, a tema su bile one- Carmen, Hope i Sandra.

“Ne mogu da vjerujem da si ih slagala. Interesuje me samo zašto si to uradila”.

“Ljepše se osjećam sa tobom, a i smorile su sa slikanjem. To je jedino što radimo kada izađemo. Dosta su se promijenile”.

“Kao da je i bitno što se slikaju. Ako ti se izlazilo sa njima trebala si mi reći, našle bi smo se mi drugi put. Razumijem ja da ti njih znaš više nego mene”.

“Emilly nije bitno koliko koga znaš bitno kako se taj ophodi prema tebi”.

“Glupačo sada si me rasplakala”, zagrlila me je.

“Dobre su one drugarice, samo me nekada smaraju, ali valjda to je normalno”.

“Naravno. Nije pravo prijateljstvo ako ti svaku njihovu grešku moraš progutati”.

“U tome si upravu”, bacila sam pogled na sat, “Trebala bih ja krenuti, pita me sutra fiziku”.

“Hajmo, moram i ja da učim”.

“Šta ti učiš?”

“Engleski. Sutra imamo test”.

“Pa srećno onda”.

“Srećno tebi na fizici. Gora je fizika od engleskog”.

“Slažem se”.

Razdvojile smo se na ulazu. Razmišljala sam o njima. Shvatila sam da kakve god da su one su bile tu za mene u nekim teškim trenucima i to mi  je bilo sasvim dovoljno…

          “Bilo bi baš super kada bi mogle slaviti Novu godinu zajedno”, čula sam Sandrin glas u pozadini. Ustala sam i prišla.

“O čemu to razgovarate?”

“Odlučile smo da slavimo Novu godinu kod mene”, dobaci Lea.

Lea je bila povučena djevojčica ali baš povučena. Pred njom nisi smio pričati o seksu i ostalim stvarima, odmah bi zakolutala očima.

“Dođi i ti ako hoćeš”.

“Prvo ću pitati svoje, pa ću vam javiti”.

“Bilo bi baš super, onda bi mogli i prespavati kod nekoga”, reče Sandra.

“Ma imamo još sedam dana dogovorićemo se. Sada je samo važno da nas roditelji puste”.

“Hajde ti pitaj svoje, pa da se sutra nađemo i sve pokupujemo svejedno nemamo šta učiti”.

“Može. Cure vidimo se sutra”.

Razmišljala sam putem kako ću  baki da tražim pare.

“Bako, treba nešto sa tobom da pričam”.

“Reci”.

“Ovaj, mogu li ja da slavim Novu godinu sa drugaricama?”

“Naravno, samo nemojte tamo praviti gluposti”.

“Nećemo, samo treba mi nešto para, da možemo kupiti neke grickalice”.

“Ma naravno”.

Pomislila sam da je ovo bilo baš lako. Da baka nije možda dobila na lutriji a sve u svemu nije ni bitno. Ušla sam u sobu i odmah sam javila Sandri da mogu slaviti i da mi javi kada ćemo se sutra naći. Sve je bilo isplanirano, još je samo ostalo da se dočeka Nova godina.

        

Došao je i taj 31. decembar. One su došle kod mene. Počele su pripreme. Peglanje kose, sminkanje, oblačenje, tome nikada kraja nije bilo. Lein otac je trebao doći po nas kada budemo spremne.

“Gotove smo, šta misliš da ga zoveš”, Hope se okrenu i isključi peglu.

“Ne znam, ma hajde zvaću ga”, reče Carmen.

Brzo je došao. Lein stan je bio lijepo uređen. Ona se naravno obukla kao da je baš sada završila sa molitvom u manastiru.

“Evo ovde ostavite ove grickalice”, dobaci ona.

Čitavo veče nam je prošlo uz riječi “Nemoj,ostavi,razbićeš,ne trči”. Osjećala sam se kao malo dijete. Većinu večeri sam se smarala. Dječaci su bacali petarde i baš su nas iritirali.

“Šta misliš da kod tebe večeras spavamo”, reče Sandra.

“Odlična ideja. Idem da pitam Hope i Carmen”. Hope se odmah složila ali sada najteži dio je bio ubijediti Carmen.

“Hajde da vas četiri spavate večeras kod mene”.

“Joj ne znam, nešto me boli stomak a i dobila sam. Stvarno ne mogu”.

“Ma nema veze”, a mogla je da trči kao debil, ali nema veze.

“Neće Carmen, kaže boli je stomak. Hoćete li vi?”

“Naravno. Mogle smo odmah i onako ovde nema ništa zaminljivo”.

Ta Nova godina je bila jedna od najboljih, ako izostavimo onaj dio kod Lee. Hope i Sandra su spavale kod mene. Pričale smo, gledale film, slikale se. Bilo je baš zanimljivo. Čitavu noć nismo spavale. Ujutru bi one još ostale ali Sandrina mama je zvala i rekla da dođe kući.

“Vidimo se, baš nam je bilo super”.

“Ćaoo. Čujemo se”.

Ušla sam u sobu da malo raspremim. Otvorila sam prozor a tamo je stajala Emilly.

“Srećna Nova godina”.

“Hvala, takođe. Ron mi je upravo rekao da su čavke sletile na njegov prozor”.

“Nismo valjda toliko bile glasne”.

“Ma niste. Zezam te. Dođi kod mene kada to sve završiš”.

“Ako nađem vremena”, zatvorila sam prozor, bilo je hladno.

“Čuj čavke”, mislila sam u sebi…