Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

22.

„O moj bože, baš mi je drago zbog tebe. Izađi sa njim, odete na večeru. Restorani su puni ljudi“.

„Znam. Nije mi to problem. Nemam pojma kako da mu se obratim“.

„Možda bi bilo najbolje da mu kažeš „Zdravo“ i priča će sama krenuti“.

„Kako lako izgleda kada dajem savjete, ali kada ja trebam da uradim izgleda mi preteško“.

„Nije teško, samo budi svoja i to je to“.

„Hvala ti. Mogu li te zagrliti“.

„Naravno. Dosta znamo jedna o drugoj pa nije problem da se zagrlimo“.

Zagrlile smo se i to mi je jako prijalo. Imala sam osjećaj kao da sam zagrlila mamu.

„Hvala ti Marion na svemu. Idem ja sada malo do groblja. Nisam bila baš dugo“.

Provlačila sam se kroz gust saobraćaj. Trebalo mi je jedno sat vremena da stignem do groblja. Umorna i iscrpljena sjela sam na klupicu da se malo odmorim. Tada sam primijetila covjeka otprilike je imao 40 godina. Nosio je buket cvijeća i stajao nad grobom moje mame. Prišla sam mu.

„Šta vi radite na grobu moje majke?“, upitala sam ljutito. Okrenuo se i samo me je gledao. „Hoćeš li samo tako blenuti u mene ili ćeš mi odgovoriti na pitanje“.

„Ema, ja sam tvoj otac“.

          Stajala sam tamo kao ukopana. On, osoba koja mi je uništila život zbog koje sam morala tražiti stručnu pomoć.

„Izvini, ali nisam...“, uhvatio me je za ruku.

„Miči se od mene. Nemaš pojma koliko te mrzim“, suze su mi se slivale niz obraze. „Ne znaš kroz šta sam sve prošla, kako mi je bilo u životu. Jesi li se ikada to zapitao. Sada dolaziš ovdje i glumiš brižnog oca. Neću da te vidim više“, podigla sam kažiprst, „ako mi priđeš tražiću zabranu prilaska. Ozbiljno ti to kažem“. Prišla sam grobu i uzela cvijeće. „Ovo joj donosiš nakon svega što si joj uradio, jebeno cvijeće si joj donio, a trebao si ti umrijeti a ne ona“, bacila sam mu cvijeće pod noge i potrčala prema ulici.

„Ema, stani“, stao je ispred mene. „Promijenio sam se. Sve ove godine sam bio na rehabilitaciji i na kursevima za kontrolisanje bijesa. Nisam saznao za tvoju mamu sve dok nisam izašao iz bolnice. Potražio sam vas ali su mi rekli da je Sarah umrla. Ja sam za sve kriv“.

„I jesi. Nisi imao pravo da nam uništiš život. Nećeš mi to uraditi po drugi put“.

„Molim te, pruži mi drugu šansu. Hajde sutra da izađemo negdje na kafu“.

„Ne pijem kafu“.

„Izvini. Molim te. Došao sam da te povratim. Da vratim jedinu osobu koja me je držala sve ovo vrijeme. Oprosti za sve“.

„Ja...“, onda mi se nešto dogodilo. Shvatila sam da ako ja nekome ne pružim drugu šansu, neću je ni ja dobiti od nekoga. „Dobro, ali shvati da posle ovoga nećemo biti kao „tatice“, „dušo“ i ostalo što dolazi uz to. Dajem ti priliku da me bolje upoznaš a i ja da vidim jesi li se stvarno promijenio. Idem ja sada, nemoj da ti padne na pamet da me tražiš“.

„Hvala ti puno. Neću te iznevjeriti“.

Samo sam se okrenula i otišla. Morala sam ovako, nemam nikoga. Ako se stvarno promijenio kao što kaže, zaslužuje drugu šansu. Došla sam pred zgradu, odlučila sam da baki ništa ne govorim. Ušla sam a ona se odmarala, na stolu je bila pošta. Nisam mogla da vjerujem da mi je za tako kratko vrijeme Ron napisao pismo.

 

Nikada nisam nekome pisao pismo tako da ne znam kako da počnem. Stigli smo i Emilly ti šalje puno pozdrava. Mnogo nam nedostaješ a meni posebno. Ima li šta novo kod tebe? Kako si? Doi ćemo za jedno 15 dana. Taman na početku avgusta pa ćemo opet imati vremena za nas dvoje. Volim te puno i nadam se da dobro čuvaš moje srce. Ron.