Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

24.

„Ne znam ni ja kako nam se putevi ukrstiše, nekako sve je bilo čudno. Kao da me je neko doveo do Marion baš onaj dan kada si i ti bila tu, a tu je i ono sa groblja. Stvarno je čudno“.

„Sve se dešava sa razlogom“, pogledala sam ga i popila gutljaj piva.

          Začula sam jako lupanje od vrata. Trgla sam se i prišla-

„Bob je, spremio sam doručak. Jesi se ti to zaključala?“.

„Tako sam najsigurnija“, čula sam ga kako je uzdahnuo. Stavila sam ruku na čelo, „Eto me samo da se obučem“. Sjela sam na krevet i shvatila da sam napravila veliku glupost. Ne znam zašto zaključavam vrata. Marion mu vjeruje, to mi je trebalo biti dovoljno, ali ne naravno ja se uvijek pravim pametna. Zakopčala sam šlic na pantalonama i krenula prema vratima. Kada sam krenula da otključam nije se dalo, „Tako ti i treba kada se praviš pametma“, pomislila sam u sebi. Gurnula sam vrata dupetom i ponovo pokušala otključati, ovaj put sam bogu hvala uspjela. Bob me je samo gledao u čudu.

„Nemoj da si šta rekao“, podigla sam prst prema njemu. One se samo počeo kikotati. „Nije smiješno, mogla sam ostati tako zaglavljena“.

Krenuo je nešto da kaže, a onda mu je pogled odlutao ka mojoj nozi.

„Šta ti je sa noge?“

„Pala sam sa stolice, pa moram ovo govno nositi“.

„Gospođice pazi na jezik“.

„Kao da si ti bio bolji u mojim godina“.

„Takav vjerovatno nisam. Hajde da zanemarimo ovu temu, loše smo počeli ovo jutro“.

„Trebao bi promijeniti ovu bravu. Već neko vrijeme je pokvarena. Otići ću kasnije da kupim. Daćeš mi pare?“.

„Ne možeš sa takvom nogom“, prišao mi je i uhvatio me je za ruku.

„Gori si od...“, tu sam stala i sjetila se Rona. Nisam znala da li je dobio moje pismo i šta ako jeste a neće da odgovori.

„Haloo, ima li koga?“, Bob je mahao rukom ispred mojih očiju.

„Izvini, malo sam odlutala“, krenula sam prema stolu.

„Idem ja kupiti bravu. Kada dođem postavićemo je zajedno. Kasnije oko tri idem kod Marion trebam joj nešto pomoći. Ne smeta ti da ostaneš sama?“.

„Ne naravno“, uzela sam zalogaj salate, „vjerovatno ću ići sa drugaricama. Javiću ti ako budem išla“. Uzeo je jaknu i izašao. Vratila sam se svom doručku. Bio je jako gadan ali htjela sam izmršati, a ljepota košta. Začula sam kucanje. Pomislila sam da je nešto zaboravio, što me ne bi čudilo.

„Šta si sada zaboravi...“, otvorila sam vrata a tamo je stajao Ron.

„Jesi li dobro? Gdje je on sada?“, ušao je u stan kao da je ubio nekoga i sada traži sklonište.

„Drago mi je da te vidim, ali sada kad tako paničiš, voljela bih da se vratiš kod bake“, skočila sam mu u naručje i poljubila ga. „Toliko si mi nedostajao. Ja sam dobro. Bob je otišao da kupi bravu“, sjeli smo za sto.

„Stvarno se toliko promijenio?“, zagrizao je jabuku.

„Izgleda da jeste. Skroz je drugačiji. Pokušava da pridobije moje povjerenje“.

„Ne bi mu bio u koži u vezi toga“, nasmijao se. Klapila sam ga nogom ispod stola.

„Au. To boli. Nedostajala si i ti meni“, poljubio me je u vrh nosa.

„Kako si tako brzo došao?“, upitala sam ga u čudu.

„Moja tajna“, ustao je i uhvatio me za ruku i povukao sebi u naručje. Osjećala sam mu otkucaje srca koji su otkrivali da je jako srećan što me vidi. Zabacio mi je pranem sa usana i polako približio svoje usne mojima. Usne su nam pjesale pjes ljubavi.