Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

29.

Nisam mogla da vjerujem da je Alex tu. Carmenin Alex. Najgore je bilo što se sada zabavlja sa Emily.

„Vi se znate?“, rekla je Emily dok je ulazila u sobu.

„Išli smo zajedno u osnovnu. Par puta sam ga viđala“. Nisam joj mogla reći za Carmen.

„Onda super. Biće lakše kada budemo rekli Ronu“.

„Ćao“, prišao mi je Alex.

„Ćao, ja i ti ćemo kasnije pričati o svemu ovome“. Na moje riječi je samo klimnuo glavom i sjeo pored Emily.

„Alex je upravo krenuo, ali je onda došao Ron. Bolje da vidi kako izlazi iz tvog stana. Možeš reći da je neki Bobov... Ma nemam pojma izmisli nešto“. Samo sam je gledala i klimala glavom.

„Ja bih krenuo. Drago mi je da sam te vidio“, rekao je i rukovali smo se.

„I meni je“, ispatila sam ga i vidjela Boba kako me gleda čudno. „Ispričaću ti kasnije“, rekla sam i vratila se kod Emily.

„Gdje si ga upoznala?“, upitala sam je.

„U srednjoj“.

„On da upiše tako dobru srednju. Pa bio je propalitet u osnovnoj“.

„Ček, a zar ti nisi rekla da si ga vidjela par puta?“, ustala je i prekrstila ruke.

„Ako ti kažem obećaj da nećeš poludjet i da nećeš donositi odluke bez razmišljanja“.

Klimnula je isjela pored mene. „Alex i Carmen su se zabavljali dosta dugo. Otprilike 8 ili 9 mjeseci nisam sada sigruna“.

„Aha“; spustila je glavu dole. „Jesu li izgledali slatko?“

Otpuhnula sam, „I više od toga. On je stvarno divan i znam da te nikada ne bi povrijedio, ali mislim da treba ovo da znaš. Carmen ima momka, tako da ti se malo zabavi sa njim. Alex je divan i biće ti prelijepo sa njim“.

„Joooj, a taman sam mislila da ću biti srećna“.

„Imaš 16 godina, jedina sreća u našim godinama je da izmršamo, da nemamo bubuljica i da se zabavimo. Nemoj o tome razmišljati“, pogledala sam je a ona je prevrnula očima.

„Dobro. Kako ćemo reći Ronu?“

„Ja ću mu reći“, zagrlile smo se. „Trebala bi da kreneš, nije da te tjeram ali škola je i imamo dosta da učimo“.

„Naravno. Da li se vidi da sam plakala?“

„Ma ne. Vidimo se sutra“, zatvorila sam vrata. Sjela sam na kauč i uzdahnula.

„Neki problemi“; upitao me Bob.

„Ma ništa strašno“.

„Dobro. Zvala je Edna. Pozdravila te. Rekla je da joj je lijepo i da se dosta bolje osjeća“.

„Baš super“.

„Kako ide škola?“, sjeo je pored mene.

„Dobro. Teško ali ide nekako“, sjegnula sam ramenima.

„Da li bi trebao da idem na informacije, da vidim kakva je situacija“.

„Ma nema potrebe. Rekla bih ti da mi je nešto kritično. Nego kako ide tebi i Marion?“

„Super. Ovo je baš ozbiljno“.

„E pa i meni je baš drago“, potapšala sam ga po koljenu. „Idem u sobu malo da ponovim gradivo“.

„Srećno“.

„Hvala, trebaće mi“, zatvorila sam vrata sobe. Duboko sam uzdahnula i krenula da uzmem anatomiju, ali mi je pažnju odvukla moja tegla. Izvadila sam prsten koji mi je Ron napravio i stavila ga na prst i uzela teglu i u nju šapnula „Da“, to mi je bila jedna od želja da Ronu nekada u budućnosti kažem „Da“ pred punom crkvom ljudi. Skinula sam prsten i vratila sam ga u teglu i osmijehnula sam. Pogledala sam knjigu i shvatila da je vrijeme da se vratim u stvarni svijet i naravno moram da naučim anatomija. Uzela sam knjigu i otvorila. Zelenim markerom sam podvukla ono najvažnije a po mom ono najvažnije je bila po jedna najmanje rečenica iz svakog pasusa.