Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

8.

          “Halo”, javila sam se na telefon.

“Ovde Carmen, dođi kod mene za dva sata ako imaš vremena, hoćemo da gledamo film”.

“Naravno”, spustila sam slušalicu. Bilo mi je uvijek smoreno da idem sa njima. Bile su na internetu a pošto ja nisam imala kompijuter nisam ništa znala o tome. Sjedila sam uvijek tamo odsutna.

“Hajde ulazi. Imaš li kakav predlog”, obrati mi se Carmen. Naravno da sam imala predlog Rocky,Rambo,Delta odred,ali je bio veliki problem što su one voljele ljubavne filmove. Dosta mi je bilo što plačem zbog mame još mi samo treba da plačem i dok gledam film.

“Nemam,sigurno ćete vi naći neki dobar”.

“Evo ja sam našla “Walk to remember” , čitam upravo komentare i svi kažu da je dobar”, dobaci Sandra koja je sjedila za kompijuterom.

“Eto super. Gledaćemo taj. Cure slažete se?” , upita Carmen.

“Ma naravno”, kisela faca u tom momentu je neizbijezna.

Film nije bio loš,glumac je bio još bolji. Bio je jako tužan i one su plakale. Ja? Ja sam bila jako umorna da sam zaspala. Bio mi je malo i smoren.

“Alooo, jesi živa”, budi me Hope sa uplakanim očima, “pa ti nisi normalna. Stvarno si zaspala”.

“Ma nisam,malo je film smoren”. Pogledale su me jako čudno.

“Savršen je”, dobaci Hope. Baš ovo je bio problem, jer ako jedna kaže da je trava crvena odmah se sve slože. U suštini nisi smio imati svoje mišljenje. Ostatak dana su provele na kompijuteru. Gledala sam ih i mislila kako njih zaboli dupe. Najvažnije im je bilo koliko imaju lajkova na slikama. Ja sam imala većih problema. Kada dođeš kući jako je teško kada otvoriš frižider a unutra je samo hljeb i margarin, ali najgore od svega je što se moja baka trudila i stvarno joj je bilo teško što nisam kao ostala djeca, ali meni je ipak bilo u glavi da je ponekad dobro biti drugačiji jer si tako na svoj način poseban. Sjedila sam zamišljena na stolici kada mi se Hope obratila, “Hajde, idemo kući”. Ustala sam, “Carmen vidimo se sutra, ćao”. Dok sam se vraćala kući stalno sam razmišljala kako bi se one ponijele da su na mom mjestu,da li bi mogle to sve izdržati. “Ćao, zamišljena”, dobaci mi Emilly. “Ćao,otkud ti?”

“Malo šetala sam mamom i bratom, odnosno on je kupovao odijelo za maturu,ali mi je dosadio jer nikako ne može da se odluči”, zakoluta očima. “Gdje si ti bila?”

“Bila kod drugarica. Gledale smo neki film”.

“Koji?”

“Mislim da se zove “Walk to remember”. Samo da te obavijestim bio je toliko dobar da sam zaspala na pola filma”.

“Baš si čudna. Šta kažeš da napravimo kokice i odemo u video klub po dnevnu dozu Ramba ili nekog drugog akcionog filma”.

“Mogle smo, ali šta ćemo u video klub,kada ti imaš internet i možemo da gledamo film kada hoćemo”.

“U pravu si. Hajde kod mene”.

Gledale smo Rambo i to je jedan od mojih omiljenih filmova. Jedan od filmova uz koje sam odrasla i koji su me mnogo naučili.

“Mogu ga gledati iznova i iznova”.

“Sestro, znam taj osjećaj”.

“Mislim da je kasno. Trebala bih krenuti”.

“Vidimo se sutra”.

“Ćao”.

Na početku dan je bio smor, ali sada vidim kako jedna osoba može sve da popravi…

          Došao je i april,a to znači i vrijeme da mama ide u banju. Nisam htjela da ostanem kod Emilly isključivo zbog Rona jer nisam htjela da pomisli da sam mala beba i da ne znam sama da se brinem o sebi. “Mama, čuvaj se. Nemoj tamo da se prehladiš”

“Ne brini. Vratiću se ja u jednom komadu”.

Zagrlile smo se jako. Jako će mi nedostajati, ali znam da je to sve za njeno dobro.

“Baka će se uskoro vratiti. Nemoj da uključuješ rernu. Imaš u frižideru nešto za jelo”.

“Dobro. Srećan put mama, i zapamti volim te najviše”.

Gledala sam sa prozora kako odlazi. Baš je divan osjećaj kada si sam u kući. Razmišljanje mi je prekinulo  lupkanje na prozor.

“Ema, hajde na prozor trebaš mi”.

“Šta je bilo?”

“Treba mi tvoja pomoć. Sada će matura mog brata, pa ne mogu nikako da odabrem haljinu. Mama mi je donijela par a ja nikako da odlučim. Sada ću ja oblačiti a ti govori koja valja”.

“Hajde i čekaj da pustim pjesmu”, pustila sam Eye of the tiger.”Kreni”.

Bilo mi je teško da se odlučim, sve su bile savrsene. Kada skrenem pogled ka svojoj garderobi vidim samo jad. Obično sam kupovala po polovnim prodavnicama, ali bilo je zabavno. Za male pare donesemo pun džak, a ja se pretvaram da su to modeli Louis Vuitton, Stella Mccartney, Gucci i ostali. Završna haljina je bila ta. Savršeno joj je stajala. Bila je plava kao nebo, što je savršeno stajalo njenim crnim očima i crnoj kosi, do koljena. Veoma je bila lepršava i imala sam osjećaj da je njoj matura a ne njenom bratu.

“Šta misliš?”

“Ta ti je savršena. Super ti stoji”.

“Tooo. Molila sam se bogu da tu izabereš”. Obe smo prasnule u smijeh. “Dolazis li na maturu?”

“Ne znam još, vjerovatno ne. Trebala bih malo učiti. Sada će ovi testovi, a ja sam baš popustila u školi”.

“Naravno, vidimo se”.

Šta bih dala sa mogu obući tu haljinu,a sve i da imam pare ne bi mi stajala jer izgledam kao tenk. “Bože, hoću li ikada ispuniti svoje sne?” , pomislila sam u sebi. Bacila sam se na krevet i uzela srpski, u tom trenutku sam začula bravu. Baka se vratila,ali nisam imala snage pričati,pa sam se samo pokrila i pretvarala da spavam…

          Sedmi razred sam baš usrala. Nemam pojma šta mi se dogodilo. Prošla sam četvorkom i to Bogu hvala i na tome. Svima u razredu je ova godina nekako bila najgora. Kada smo završili sa knjižicama priđe mi Carmen.

“Hajde sa nama na bazene”.

Htjela sam,ali najozbiljnije ali jednostavno kada zavučem ruku u džep unutra nema ništa, a bazeni su prilično skupi.

“Ma ne mogu, dobila sam”.

“Šteta. Vidimo se nekad preko raspusta. Biće prilike otići ćemo mi jednom”.

“Naravno”, uzdahnula sam.

Znala sam da nikada neću ići na bazene ma koliko bilo vruće. Nisam mogla od bake da tražim pare za tako nešto znajući da jedva spajamo kraj sa krajem. Išla sam kući jako tužna, što je za mene naravno to bilo normalno. Bila sam tužna i zbog knjižice a i zbog bazena. Nisam mogla da shvatim čime sam zaslužila ovakav život u čemu sam to pogriješila. Otresla sam glavu i ušla u zgradu.

“Kakve su ti ocjene”, upita baka.

“Ma ne znam ni ja šta mi se dogodilo, totalno sam popustila”.

“Šta je to bilo”, mamo promoli glavu iz kreveta.

“Donijela sam knjižicu. Prošla sam četvorkom”.

“Ma hajde kao da je i bitno. Svako ima loš period u svom životu. Neka si ti meni živa i zdrava”. Mama je uvijek znala kako da mi uljepša dan i kako da mi izmami osmijeh.

“Naravno mama, ali sledeće godine ću se potruditi. Idem ja u sobu baš sam umorna”.

“Hajde. Probudi se da jedeš”.

Ušla sam u sobu i bila sam jako tužna jer nisam sa svojim drugaricama. Ubijalo me je to što nisam kao one. Što ne mogu da imam normalan život, pare, ljepotu…