Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

17.

Novo polugodište je počelo sa novim avanturama. Drugo polugodište je bilo dosta teže, i ako sam ja mislila da je lagano. Raspored nam se nije mijenjao pa smo odmah prvi dan morali imati sve časove. Na početku sam krenula veoma loše, imala sam više jedinica nego u prvom polugodištu. Nisam znala šta mi se dešava. Bilo mi je smoreno učiti i uopšte se opterećivati sa školom. Imala sam problema sa hemijom. Odgovarala sam i nisam najbolje znala reakcija. Olga je bila jako ljuta na sve djevojčice. Nisi se smjela šminkati ili obući kao žensko. Kada mi je rekla da ću ponavljati razred, skroz sam se slomila. Par dana sam hodala kao mrtvac. Za mene je to bilo previše. Nisam mogla iznevjeriti baku ponavljajući godinu. Odlučila sam se na taj stravičan korak. Baka je otišla u grad, a ja sam uzela mamine stare tablete koje sam našla iza kreveta, zabačene. Odlučila sam da završim sa svojim životom. Nisam se mogla boriti sa time više. Imala sam punu šaku tableta. Krenula sam prema ustima kada mi je nešto izbilo tablete iz ruku. To je bio Ron.

“Da li si ti normalna!!!! Šta je s tobom? Samo misliš na sebe”.

“Ostavi me na miru”, govorila sam kroz suze.

“Dobro. Izvoli”, pruzio mi je kutuju tableta, “Uradi to. Hajde. Završi više sa tim”.

Gledala sam ga i samo pala. Nisam mogla više. Nisam ovoliko plakala od onoga dana kada mi je mama umrla.

“Hajde u stani”, podigao me je. “Ne znam o čemu si razmišljala. Nije niko vrijedan da ti digneš ruku na sebe. Reci šta je bilo”.

“Rekla mi je profesorica hemije da će me oboriti”, gušila sam se u suzama. “Ja to ne mogu izdržati”.

“Zbog toga si htjela ovo uraditi. Pusti hemiju. Neće te oboriti. Potrudi se malo. Nemoj tako olako odustajati od života”.

“Hvala ti. Ovo je već drugi put da mi spašavaš život”, nasmiješila sam se.

“To mi je posao”, poljubi me je u čelo.

“Čekaj, kakav posao” , zbunjeno sam pitala.

“Obećao sam tvojoj mami da ću ti pomoći i da ću uvijek biti tu za tebe. Nemoj da ti još jednom padne na pamet da ovako nešto uradiš, odnosno nemoj ni u snu da misliš o ovome. Neće te oboriti, nemoj o tome razmišljati”.

Pogledala sam ga, “Trebamo malo rasčistit ovaj nered, baka će se uskoro vratiti”.

“Ne brini i za to sam se pobrinuo. Tvoja baka će pomoći mojoj mami  da napravi tortu. Danas imamo dan samo za nas dvoje”.

“Hajde onda evo ti kesa i skupljaj tablete, ja odoh ovu vodu da pokupim”.

“Gdje da stavim kesu?”

“Odnijećemo dole, da baka ne primijeti”.

“Napokon sam završio. Kada ja krenem kući. Ponijeću da ti ne izlaziš. Nadam se da se tvoj momak neće ljutiti što smo proveli dan zajedno”.

“Kakav momak, pa ko bi mene molim te”.

“Ima jedan koji hoće”, uhvatio me je za ruku i privukao sebi. Usne su nam bile blizu i poljubio me je.

Otrgla sam se, “Ovo je sve prebrzo za me”.

“Čekaću, imamo vremena na pretek”.

“Ti ćeš na fakultet”.

“Imaju društvene mreže ludice”.

“Dobro,dobro. Mogao si krenuti. Moram hemiju da učim”.

“Pratim te samo da znaš. Nemoj praviti nikakve gluposti”.

“Ne brini. Neću”, zatvorila sam vrata. Otišla sam u kupatilo i pogledala se u ogledalo. Odavno nisam imala ovakav osmijeh na licu. Nisam mogla da idem do Marion, pa sam je nazvala.

“Vjerovatno neću više dolaziti. Riješila sam sve. Sada se osjećam puno bolje”.

“Drago mi je. Navrati kada budeš imala vremena da odemo na jedno druženje”.

“Naravno”, poklopila sam slušalicu. Bacila sam se na krevet, pogledala sam prema njegovom prozoru i sjetila se svakog detalja sa njim. Bila sam presrećna i skroz sam zaboravila na hemiju…

          Jedan od dosadnijih predmeta je fizičko. Profesorica Irina je bila neviđena kučka. Mislila je da je njen predmet važniji od ostalih predmeta. Tjerala nas je čak i da vježbamo kući. Imali smo jako loše ocejene. Koji debil moraš biti da daš nekome jedan iz fizičkog. Taj mi predmet nije bitan, važnija mi je hemija i naravno ispravila sa je. Sa zadovoljstvom sam pogledala onu drtinu jer me sada ne može oboriti.

“Ron, popravila sam hemiju”.

“Pa divno, zagrlio me je”.

“Jesam li ja nešto ovde propustila. Uputite me”, priđe Emilly.

“Mi smo se poljubili”, reče Ron.

“Na blic”, dodala sam.

“Krili ste to od mene, pa hvala vam do neba. Baš mi je drago”, zagrlila nas je oboje.

“Idem ja sada. Moram da učim anatomiju. Imamo test”.

“Nauči to dobro, da se ono od nekog dana ne ponovi”, dobaci Ron.

“Neće”, namignula sam.

“Čekaj jeste li vi sada u vezi”, upita Emilly.

“Ne za mene je još rano”, otrčala sam u zgradu ne davši im mogućnost da prokomentarišu moj odgovor…

          Sandra i Carmen su se jako mijenjale iz dana u dan. Jedan dan su nas smatrale najboljim drugaricama, a već drugi bile smo kao mrvice maka. U školu smo išle autom. Kada ne bi bilo mjesta u autu ja i Hope smo išle pješke. Nismo mogle sve četiri da idemo pješke, kao prave drugarice koje zajedno prolaze i kroz vatru. Naljutile su se na nas jer su mislile da smo se mi naljutile što nema mjesta u autu. Gledale su svoje dupe i družile se samo zbog koristi ili radi reda. Taj dan sam shvatila da nema u autu mjesta za nas, ali nema ni mjesta u njihovim srcima. Sve te godine prijateljstva taj dan su pale u vodu, duboko su otišle i nikada neće isplivati. Misli sam skretala od svega toga pomoću muzike. Putem sam slušala muziku i bila daleko od njih, barem mislima. Jedva sam čekala kada ću završiti srednju i početi život iz početka, možda u budućnosti upoznam prijateljice baš onakve kakve ja želim, ali za sada sam imala Emilly i to mi je bilo sasvim dovoljno…