Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

11.

Nikada me nije mučilo pitanje da li ću imati momka. O tome sam počela razmišljati onog dana kada je Carmen imala prvog momka. Bio je jako sladak i baš su bili sladak par, a zvao se Alex. To joj je bila najbolja veza i po mom mišljenju mislim da nikada neće upoznati takvu osobu. U društvu je jako opušten i stalno se družio sa nama. Carmen je u to vrijeme počela da se ponaša veoma čudno. Imala je momka ali je opet htjela da bude sa drugim momcima. Posle par mjeseci rasninula je sa njim. Bilo mi ga je jako žao, vidjelo se da je bio zaljubljen u nju dok je ona sa druge strane potrčala prvom koji ju je pozvao da izađu. Sudila je po spoljašnjem izgledu, nikada nije htjela da se zagleda u njegovu dušu, zanimala je samo ljepota. Posle ovoga počela je njena  glad za muškarcima. Nikada joj nije bilo dosta. Njena famozna rečenica “Jedan kao ni jedan” dovela je do mnogih problema u budućnosti…

          Prošla sam peticom, mada su mi poklonili hemiju ali nema veze neka sam ja samo prošla peticom. Za nagradu Hope nas je pozvala kod nje, da se kupamo u bazenu. Bazen je bio jako veliki. Mogle smo nas četiri stati i još smo mogle i plivati. Hope je izgleda bilo sramota da se skine, jer je bila punija. Ne znam zašto se sramotila  kada sam i ja tu negdje a bez problema sam se skinula.  Posle par sati kupanja bile smo jako gladne.

“Mogle smo nešto jesti”, reče Carmen.

“Nemam ja ništa u frižideru”, dobaci Hope.

“Hajdemo onda u prodavnicu”, ustade Sandra.

Skupile smo nešto para i otišle u prodavnicu. Teško nam je bilo odlučiti se šta ćemo jesti kada nismo imale puno novca. Na kraju smo kupile hljeb i paštetu.

“Hajmo sada neki film gledati”, Sandra uzima laptop.

“Dobar je “Last song”, gledala ga je moja tetka”, reče Carmen.

Pomislila sam da je to opet vjerovatno neko ljubavno govno, i naravno nisam pogriješila. Film je bio dosadan, glumac je bio predobar pa ga je vrijedjelo gledati. Po završetku filma otišle smo kući. Bilo je sparno dok sam išla ulicom i jedva sam čekala kada ću kući.

“To si stvarno bila na bazenima?”, upita Emilly sa prozora.

“Ma kakvi bazeni. Bila sam kod Hope”.

“ Ja se ponadala da si išla na bazene”.

“Sa ovakvim šlaufima i ne”.

“Ima ih sa većim a opet idu na bazene i ako istjeraju pola vode kada skoče”.

“Ne budi kučka. Mogla si doći kod mene”.

“Šta ću ti?”

“Onako, dosadno mi je. Pričaćemo o maturi”.

“Doći ću kasnije, sada sam zauzeta”.

“Glumeći radio Milevu”. Zalupila je prozor i ušla u kuću. Ovo je bila naša prva svađa, ali nije ovo ništa pomirićemo se mi.

“Mama,bako kući sam”.

Nije bilo mame u sobi, a ni bake. Ušla sam u kuću i tamo sam zatekla iznenađujuži prizor.

“Mama pa ti praviš ručak”.

“Emma, bolje se osjećam pa je doktor rekao da mogu malo više da se krećem po kući i evo me”.

“Mama pa to je divno”, zagrlila sam je jako,pustila suzu i samo se zahvaljivala Bogu jer mi je uslišio molitve…

          Ovo ljeto sam bila odlučna-hoću da izmršam. Spremala sam se sa ekskurziju koja je trebala biti u septembru. Odmah sredinom juna sam počela sam dijetama i vježbama. Dobro sam napredovala. Nisam htjela da mislim na hranu pa sam počela da čitam knjige. U biblioteci sam bila stalno. Bukvalno sam gutala knjige. Opuštale su me i sa njima sam odlazila u svoj svijet. Nisam mogla da prestanem čitati. Za par mjeseci sam izmršala šest kilograma. Bila sam spremna za ekskurziju i nove izazove…

          “Trebate do kraja sedmice donijeti prvu ratu za ekskurziju”, rekla je razredna na samom početku devetog razreda.

“Bićemo nas četiri u sobi”, reče Sandra.

“Naravno biće nam super”. Nisam znala da će moja radost kratko trajati.

“Bako trebamo donijeti prvu ratu…”.

“Dušo”, ona me je prekinula, “trebamo pričati. Znaš da smo u teškoj situaciji i meni se srce cijepa dok ti ovo govorim ali ne možemo te poslati”, počela je da plače.

Uhvatila sam je za ruku, “Nije bitno. Evo vidi ja sam super. Nemoj ti molim te da plačeš”.

“Dušo nisam ti omogućila…”.

“Nemoj to više nikada da kažeš” , upala sam u riječ, “mnogo si ti meni omogućila. Ne bih ja mogla ovo nikako izdržati bez tebe. Izvela si ne na pravi put,pomogla mi i bila uz mene u najtežim trenucima. Ekskurzija nije bitna. To je samo voda sa malo soli. Dobro sam ja, ne brini”.

“Ko još ne ide?”

“Bako nije važno”.

“Samo ti ne ideš”, počela je jako da plače.

“Pogledaj me”, govorila sam kroz suze, “nije bitno. Nemoj plakati. Šta ću ja bez tebe. Nemoj mami ništa govorti. Doktor je rekao da se ne smije uznemiravati”.

Obrisala je suze, “Neću,ali ti obećaj da ćeš biti dobro”.

“Ne brini. Odoh u sobu da se malo odmorim”.

Ušla sam u dobu i nisam više mogla izdržati. Legla sam na krevet,zabila glavu u jastuk i počela plakati. Bila sam ljuta na sve. Bilo mi je krivo što nikada neću biti kao drug djeca a najgore mi je bilo sutra smisliti laž zašto ne idem. Moja najveća mana je bila ponos. Bila sam toliko ponosna i nisam smjela reći da nemam para, morala sam lagati…

          Nisam znala kako da saopštim drugaricama a i razrednoj da neću ići na ekskurziju. 

"Ja ne idem. Odlučila sam da kupim kompijuter, ipak on mi je potrebniji", objasnila sam njima.

"Zašto,kakve veze ima. Hajde biće nam super", reče Carmen.

"Ne mogu,a i nešto mi se ne ide". Mislila sam u sebi kako ne shvata da nemam para da idem. Isto sam rekla i razrednoj zašto ne idem. 

"Emma,to nije isto. Trebala bi ići", rekla mi je rzredna.

Sandra je jedina koja je shvatila situaciju,pa je rekla razrednoj. Bilo je naravno kasno jer su mjesta popunjena. Ja sam opet lagala i rekla da nije bitno. Nadala sam se čak i do poslednjeg dana da će neko donijeti pare i da ću moći ići,ali to se naravno nije desilo....

        "Gdje idete za matursku?", upita Emilly.

"Ja ne idem,tako da nije ni bitno", odgovorila sam mrzovoljno.

"Baš mi je žao".

"Najgore je što ću se smarati i stalno ću misliti o tome. Neću to moći izbaciti iz glave".

"Hoćeš ako ja budem pored tebe".

"Ako nisi zaboravila ideš na matursku".

"Sada ne idem. Ostaću sa tobom. Znam da bi i ti to uradila za mene".

"Ne možeš. To je jako bitno u tvom životu".

"Jedina stvar koja je meni bitna je moja porodica i drugarice. Tako da ostajem sa tobom. Biće nam zabavno".

Počela sam da plačem, "Hvala ti puno. Ne znam kako ću ti se odužiti".

"Ne trebaš. Dovoljno je što si tu sa mnom", zagrlile smo se.

Shvatila sam da imam dobru drugarica. Puno mi je značila. Bila je moj najvjerniji sljedbenik,moj alter ego,moja dvojnica, nismo mogle jedna bez druge. Tih sedam dana su bili najbolji. Skroz sam zaboravila na matursku. Uživala sam sa Emilly i nikada joj nisam zaboravila šta je uradila za mene...