Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

14.

Brzo me je Emilly spremila. Imala sam sivu haljinu koja se super uklapala mojoj velikoj figuri. Dok sam se vozila samo sam gledala u nebo. Tražila sam odgovore. Tražila sam neki znak. Na maturi su bili svi. Bila sam jako zamišljena da nisam imala vremena da gledam kakve su haljine. Oko maturanata bilo je puno rodbine ja sam tamo stajala sama. Znala sam da je mama sa mnom i da se nemam čega bojati. U uglu sam vidjela mamu. Nisam mogla vjerovati. U jednom trenutku svi su nestali i ja sam se našla u bijeloj prostoriji sa mamom.

“Dušo, morala sam da odem. Put je pun trnja i prepreka, ali ako smo dovoljno hrabri možemo savladati sve”.

“Mama nisi me trebala ostaviti”.

“Šššš”, stavila je prst na moja usta, “tvoja avantura tek počinje. Čuvaj se i lijepo se provedi na maturi”.

“O čemu razmišljaš”, prekinu me Sandra.

“Ništa bitno”. Bila sam u šoku. Pomislila sam da mi se priviđa od silnih tableta.

“Žao nam je zbog tvoje mame. Nismo znale da ćeš doći”.

Prišle su Hope, Sandra i Carmne, zagrlile su me i to je bio najljepši zagrljaj.

“Život je pun trnja ali ako skupimo hrabrosti sve ćemo preći”. Otišla sam od njih. Znala sam da je za mene nešto suđeno veliko. Hodala sam ponosno. Znala sam da ću uspijeti jer sada imam jednog anđela na nebu koji će me štiti, imam svoju mamu.

“Mama, daj mi snagu da uspijem u životu i da nosim težinu ovog svijeta”, mislila sam dok sam koračala prema školi.

          Deveti razred sam napokon završila. Odlučila sam da upišem medicinsku, ali nisam imala dovoljan broj bodova pa me nisu primile. Emilly je upisala medicinsku inspirisana mojom mamom i željom da pronađe lijek za rak i pomogne bolesnima. Carmen i Sandra su upisale farmaciju, a ja i Hope veterinu. Koliko god da sam se nadala da ću ih se osloboditi kada završim deveti to je bilo nemoguće. Putevi su nam se stalno sretali i bile smo kao vezane. Ljeto mi je provedeno u brigama i nerviranju. Bojala sam se da ne izgubim godinu, da me ne prime nigdje. Olakšanje je došlo kada sam vidjela da sam primljena u veterinu. Htjela sam se prebaciti u medicinsku, ali kako je vrijeme prolazilo gubila sam tu želju. Nisam znala šta me čeka u školi. Nije bilo ni malo lagano završiti srednju, ali pomogli su mi Ron i Emilly da prevaziđem sve prepreke i naravno moj anđeo koji me je bodrio sa neba…

        Došle smo pred školu i bilo je puno đaka. Nisam toliko očekivala, pogotovo jer su ih pola bili narkomani i klošari. Prozivali su naša ime i ja i Hope smo išle zajedno u razred. U razredu je bilo više djevojčica što je bilo jako čudno za ovaj smjer. Tajd dan smo samo uzele raspored. Odlučile smo da odemo malo do kafića.

“Jesi čula ko će nam predavati hemiju?”, reče Hope.

“Ko?”, upitale smo.

“Olga. Ona je najgora profesorica. Kažu da obori pola razreda i mnogi su zbog nje ponavljali godinu”.

“Gotove smo”, uzdahnu Carmen.

“Ja sam imala per u osnovnoj, sada ću imati dva”, reče Sandra.

“Šta lupaš. Bićeš ti vukovac, ti si štreber”, namignula sam joj.

To je bila istina. Ona je mogla da ima momaka koliko hoće i da se provodi, ali je školu uvijek stavljala na prvo mjesto.

“Trebale bi krenuti. Umorna sam. Boga pitaj kako ću se navići da čitavu godinu ustajem dosta ranije”.

“Joj ćuti”, doda Hope.

“Hajmo onda i vidimo se sutra. Ići ćemo zajedno u školu”, reče Sandra. Putem kući sam stalno razmišljala o školi. Odlučila sam svratiti do maminog groba. Sjela sam i naslonila se na spomenik.

“Žao mi je što me nisu primili u medicinsku, ali nije ni ovo loša škola. Mnogo mi nedostaješ. Znam da si tu sa mnom ali mi nedostaje tvoj osmijeh, samo hoću da vidimo tvoje lice imam dosta toga da ti pričam”, pogledala sam na sat i vidjela da kasnim.

“Moram ići doći ću i sutra”, kada sam se okrenula jak vjerat je zaduvao. Milovao mi je lice i imala sam osjećaj da je to moja mama.

“Volim te najviše”, poslala sam poljubac prema nebu.

         

          “Emilly stani!!!”, potrčala sam.

“Polako. Šta je bilo”.

“Kako ti je bilo u školi. Nisam te nikako vidjela. Mislila sam da nećeš doći”.

“Druga sam smjena”.

“Jebiga”.

“Nije bitno, opet ćemo se mi viđati. Kako ti je bilo u školi? Šta ste radili?”

“Uzeli smo samo raspored. Zadržali smo se možda 15 minuta ako ne i manje”.

“Dobro je”.

“Izgleda nam predaje Olga hemiju”.

“Jaoo pa gotovi smo. Svašta sam čula o njoj”.

“Meni je Hope rekla da zna da obori pola razreda”.

“Uuu, jesmo baksuzi. Gdje baš ona da nam zapadne”.

“Baksuzi”.

“E žurim, nisam sve kupila za školu. Trebe mi mantil a nigdje ne mogu da ga nađem. Vidimo se večeras”.

“Ćao”.

Spustila sam glavu dole i šutirala kamenčiće. Nisam obraćala pažnju na put. Lupila sam u nešto.

“Pazi kuda ideš”, to je bio Ron.

“Izvini. Zamislila sam se”.

“Jesi li vidjela Emilly?”

“Jesam, otišla je da traži mantil”.

“Hajde da te ispratim do kuće”, uhvatio me za ruku i tada se desilo. Osjetila sam kao da mi nešto prolazi kroz tijelo, počela sam se znojiti i samo sam htjela da me pusti. Pred očima mi je bio moj otac nisam znala šta mi se dešava. Trgla sam ruku prema sebi.

“Ne treba mogu i sama”, brzo sam potrčala.

Ušla sam u sobu i zatvorila vrata. Nisam znala šta mi je. Ron mi se jako sviđao ali je nešto bilo jače. Sjela sam na krevet i obrisala znoj ispod nosa. To mi se nikada nije dešavalo. Možda je strah od muškaraca. Odlučila sam da bi bilo najbolje da potražim stručnu pomoć jer ovo više nije moglo ovako. Morala sam nekako ovaj strah pobijediti.

          Nisam znala da je anatomija toliko teška, pa nisam nešto pretjerano ni učila. Latinske nazive mi je bilo mrsko učiti. Počeo je da otvara dnevnik i ko god da je izašao dobio je jedan. Naravno mene je baksuza prozvao.

“Hajde ti nam pričaj o kostima lobanje”.

Ja sam samo blenula, nisam mogla ni riječ da izustim.

“Dijete to ti je najlakše pitanja. Idi na mjesto jedan”.

Nisam htjela da plačem ipak ovo je srednja škola. Najviše mi je bilo krivo, znam da sam učila čitav da a opet sa dobila jedan. Ništa mi nije išlo od ruke. Samo sam imala dobro ocjenu iz engleskog, i profesorica mi je rekla da sam audio inteligentna. Bio je to najljepši kompliment koji sam ikada dobila a bilo ih je veoma malo. Profesori su se pretežno ophodili bahato prema nama. Zvali su nas budalama, glupačama, svaku priliku su iskoristili da nas uvrijede. Nije ni njima bilo lako u to sam sigurna…