Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

9.

Ova godina je bila prevruća. Nisi mogao disati. Mogao si ispeći jaje na ulici. Carmen me je par puta zvala da idemo na bazene. Ja sam se samo isključila ili se pravila da sam negdje ostavila telefon pa sam je obično zvala oko sedam da je pitam zašto me je zvala. Puno puta sam ih izbjegavala. Ne zbog toga što nisam htjela da se družim sa njima, nego nisam imala para, a bilo me je sramota da idem u kafić i da ništa ne naručim. Izmišljala sam razne izgovore. Zbog toga sam jako bila nervozna, stalno sam se ljutila i sve više sam jela. Emilly sam takođe izbjegavala. Trebalo mi je malo prostora, tebalo mi je da budem sama.

“Šta je s tobom? Zašto se ne javljaš?”, Emilly je utrčala u moju sobu.

“Zar te nisu naučili da prije ulaska moraš kucati?”

“Nemoj mi sad o tome. Pričaj šta je bilo pa si se zatvorila u ova četiri zida”.

“Ma ništa posebno”, oblizala sam usnu.

“Nemoj meni da lažeš. Ispljuni”.

“Ovaj”, ugrizla sam se za gornju usnu, “ima nešto, ali nije toliko bitno”.

“Pričaj, i onako je dosadno, pa nemam šta raditi”.

“Nisam nešto dobro prošla u školi, a nisam kao druga djeca”.

“Pa naravno da nisi. Svako je poseban na svoj način. Ako te samo to muči onda curo imaš strašnih problema”.

“Jesi ti to mene našla peglati?”

“Dobro,dobro, šta se ljutiš. Šalim se”.

“I bolje ti je. Šta ima kod tebe?”

“Ma dosadno. Ovih dana smo bili na bazenima i tako. Kod tebe?”

“Krevet,frižider,TV, to su stvari koje najviše obilazim u proteklih bar sedmica”.

“Jesi li razmišljala šta ćeš upisati?”

“Draga Emilly, do toga ima još dvije godine, da nije malo rano pričati o tome?”

“Jeste, ali Ron je gledao koju bi školu mogao upisati, pa sam i ja malo bacila oko”.

“Je li odlučio šta će upisati?”

“Jeste. Upisaće srednju u Londonu i vjerovatno će tamo i fakultet završiti pa ćemo ga rijetko viđati”.

“Umm”, nisam mogla ništa da kažem. Bila sam jako tužna.

Emilly je prasnula u smijeh. “O MOJ BOŽE PA ON SE TEBI SVIĐA. Znala sam. Samo sam te sada zajebavala. Upisaće ovde gimnaziju. Ne mogu da vjerujem da ti se sviđa. Hajde pričaj i zatvori usta uletiće ti komarac vidiš da je puna soba”.

“KRAVO JEDNA!!! Ne mogu da vjerujem, baš si me prepala. Sviđa mi se od onog dana kada ste došli. Zadovoljna?”

“Imaš četiri godine da mu to kažeš, jer on posle ode na fakultet u London”.

“Kao da će se išta promijeniti i ako mu kažem. Pogledaj me, debela, ružna. Samo bi ćorav i glup bio sa mnom”.

“Sada si ga pretjerala. Izađi malo iz ove sobe, pazi kako ti je zagušljivo. Dođi sutra kod mene kad ustaneš na sladoled”.

“Hoću, ako budem imala vremena”.

“Frižider,krevet i TV neće nigdje pobjeći, zato mrdni to dupe i dođi sutra”.

“Dobro,vidimo se sutra”.

Otišla je. Kako me je samo prešla za ono sa Ronom. Bacila sam pogled na njegov prozor, nisam mogla da obuzdam osjećanja jer kako sam ja rasla tako su i moja ljubav prema njemu rasla…

          Nova stranica je okrenuta. Počeo je osmi razred. Smatrala sam se dovoljno starom da sama donosim odluke. Nisam nikoga pitala za izlaske a opet sam sama sebi postavila liniju koju nikada necu preci. Carmen, Hope i Sandra čekale su me na ulazu u školu.

“Gdje si se ti izgubila ljetos. Je li sve u redu sa tvojojm mamom?”, upita Sandra.

“Sve je u redu. Doktor kaže da je stabilna ali da je opet potrebna operacija. Bila sam umorna od spoljšnjeg svijeta pa sam se jednostavno izgubila”.

“Hajde zakasnićemo”, dobaci Hope.

Razredna je naravno ponovo počela sa formlnostima i svake godine me pitala za tatu. To me je jako iritiralo, ali i navodilo da se zapitam, “O čemu li je on razmišljao,da li trepnuo kada me je ostavio, da li razmišlja o meni?”. Htjela sam da imam više od samo obične slike i imena. Htjela sam da imam njega, li to su naravno samo želje.

“Probudi se, vrijeme je da idemo”, dobaci Hope.

“Hajmo u grad”, reče Sandra.

“Može”, dobacila sam. Trebalo mi je malo da izađem i ovo je bila savršena prilika. Ne znam ni sama zašto sam izašla kada mi je bilo dosadno. One su se samo slikale.

“Hajde sa nama da se slikaš”, prodera se Hope.

“Ma ružna sam”.

“Ne seri”, reče Carmen i ponovo se vrati slikanju. Sa slikanjem su bile jako dosadne. U redu je slikati se, ali da budeš toliko opsjednut pa da imas sto slika e to nikako nisam mogla shvatiti. Jednom riječju to je bolest.

“Što nećeš da se slikaš?”, reče Carmen.

“Hajde slikaću se”, ustala sam i krenula prema Carmen. Sjela sam pored nje i slikale smo se.

“O moj bože koji sam grob”.

To je bio najveći njen problem. Svaka njena slika za nju je bila grob, pa sada vidim da nije problem u slici. Posle jedno hiljadu slika napokon smo krenule kući.

“Jesi vidjela one kurve,slikala se sa njim”, reče Carmen.

U to vrijeme smo počele sa žestokim psovkama. Kurva za njih je bila svaka osoba koja je bolja i ljepša od njih, a bilo ih je dosta.

“Vidimo se sutra”, poljubila sam ih.

“Uh”, pomislila sam, “baš su nekada naporne”. Nekada sam se stvarno i pitala zašto se družim sa njima…

          “Kako me nervira ova škola”, razmišljala sam dok sam pakovala knjige kada je nešto lupilo od prozor.

“Emilly reci šta ti treba, žuri mi se”.

“Hoćeš kasnije sa mnom u grad?”

“U koliko?”.

“Oko 5”.

Sjetila sam se da treba da idem u grad sa Carmen,Hope i Sandrom. Trebala sam brzo odlučiti sa kim ću izaći.

“Naravno,vidimo se večeras”, nadam se da nisam pogriješila sa odlukom pomislila sam.

“Neću ja moći danas u grad”, rekla sam Hope.

“Zašto?”

“Obećala sam mami da ću ostati sa njom”.

“Dobro”. Laknulo mi je što su progutale laž. Znam da ovo nije bilo u redu, ali bilo mi je potrebno da pričam sa nekim normalnim.

Škola je bila jako dosadna. Odlučila sam da ću proći peticom, ali mi to u prvom polugodištu nešto nije išlo. Upravo sam uradila pismeni iz matematike i nešto nisam zadovoljna. Putem kući samo sam o tome razmišljala.