Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

23.

„Kada izađem sa ocem. Zadovoljan“, dreknula sam i uzela telefon u ruke. „Hajde da prekinemo ovu temu. Pričajte mi je li to među vama ozbiljno?“

„Pa ne znam, par puta smo izašli i tako“, objasni Marion.

„Nadam se samo da ćeš je usrećiti. Ona to zaslužuje“.

„Ne brini se ništa. Odo ja do toaleta, ostaviću vas samo da se sipričate“.

Ubrzo pošto je on otišao, došao je konobar. Kada je otišao upitala sam Marion, „Da li si sigurna da ovo stvarno želiš. Ja mu i ne vjerujem da se promijenio“.

„Da mu ne vjeruješ ne bi ti sada bila ovde. Pruži mu priliku da ispriča svoju stranu priče. Nije kasno trebala bi ga pozvati kod sebe“.

„Ma ne znam...“, vidjela sam Boba kako dolazi, odmah sam prekinula priču.

„Jeste se lijepo ispričale“. Samo sam klimnula glavom i razmišljala o onome što mi je rekla Marion. Nismo se puno zadržali.

„Trebala bih krenuti“, rekla je Marion.

„Odvešćemo te mi pa ću onda odvesti Emu. Može?“, pogledao me je.

„Naravno“. U autu je takođe vladala tišina.

„Ovde je moja stanica. Vidimo se“. Marion je odlazila a ja sam bacila pogled na njenu kuću. Bila je velika, crvene boje baš u njenom stilu.

„Idemo sada prema tvom stanu“.

„Mogao si ući, da malo popričamo“.

„Misliš da će se to Edni svidjeti“.

„Hajde da vidimo“, nasmijala sam se. Ubrzo smo i stigli. Iskreno bojala sam se bakine reakcije. U stanu je bio potpuni mrak, što je bilo čudno jer je rekla da će me čekati. Otvorila sam vrata stana i tamo je moja baka bespomoćno ležala.

„Bako,bako“, pokušavala sam je dozvati ali nije reagovala.

„Idemo odmah u hitnu“, rekao je Bob. Putem sam samo Boga molila da mi i nju ne uzme.

          „Kako je ona?“, upitala sam doktora.

„Jeste li živjeli negdje u prirodi dosta godina“, upitao je doktor.

„U Irskoj. Ona je svoj cijeli život provela tamo“, govorila sam kroz suze.

„Ona ima astmu. Pogoršalo se jer nije navikla na ova prljavi grad. Najbolje bi bilo da se vrati u Irsku. Možete je sada odvesti kući, nema potrebe da ostaje duže“. Da je vratim u Irsku, ali kako ću se sada vratiti kada ovdje imam svoj život.

„Bako da li si dobro“, prišla sam joj.

„Šta se desilo? Kako sam ovdje dospjela“, upitala je slabim glasićem.

„Bob te doveo. Moramo da se vratimo u Irsku“.

„Molim? Zašto“.

„Imaš astmu ali to se nije pokazivalo u Irskoj jer si živjela u prirodi i tamo si obično provodila dane, ali sada da ti ne bi bilo loše moraš se tamo vratiti“, uzdahnula sam.

„Kako ćeš ti, tek si se ovdje snašla“.

„Možemo nas dvoje živjeti“, ubacio se Bob.

„Nema šanse da živim sa tobom“.

„Bob,izađi molim te, ja ću sa njom popričati“, rekla je baka. „Vidiš da se promijenio, ja mu vjerujem. Možda je ovako najbolje. Izađi i popričaj sa njim dok se ja spremam“.

Kada sam izašla Bob je sjedio na jednoj klupici u čekaonici. „Preseli se ti sutra kod mene. Baku ćemo poslati u Irsku,a ja i ti ćemo živjeti zajedno. Nadam se da imaš posao“.