Odrastanje,bol i ljubav #Wattys2014

15.

          Pretraživala sam preko interneta o psiholozima. Najbolji priholog je naravno i bio najskuplji. Odlučila sam da nazovem doktoricu Marion Lively.

“Dobar dan htjela bih da popričam sa doktoricom Marion”.

“Moraćete zakazati”, odgovori mrzovoljan glas.

“Naravno. Kada bih mogla”.

“Možete za sat vremena, ako vam nije problem”.

“Naravno”, spustila sam slušalicu.

Nisam rekla baki gdje idem, nisam rekla nikome. Nisam znala ni zašto sam zakazala. Par puta sam razmišljala da ne idem, ali morala sam to uraditi, morala sam negdje olakšati dušu. Dok sam hodala stalno sam razmišljala o tome. Nisam znala kako da se postavim, možda će misliti da sam samo umaženo derište.

“Mama, pomozi mi molim te. Ne ostavljaj me samu”, pomislila sam.

Kada sam došla nije bilo gužve. Prišla sam sestri koja je sjedila na šalteru. “Izvinite. Ja sam zvala prije sat vremena. Rekli ste mi da mogu doći”.

“Tačni ste. Doktorica je u kancelariji, sačekajte ovde”.

Sjela sam na stolicu i razmišljala šta da joj kažem, kako da se postavim pred njom. Hoće li mi uopšte povjerovati. Možda je bolje da odem.

“Izvolite,doktorica vas čeka”, trgla sam se.

“Sjedi ovdje. Ispričaj mi zašto si došla”, rekla je.

“Ovaj…”, totalno sam zablokirala.

“Uzmi potrebno vrijeme, odoh ja do toaleta. Ti se malo saberi”.

“Hvala vam”.

Samo je klimnula glavom i izašla. Dotorica je imala možda 35 godina, nisam baš u tom trenutku mogla protumačiti koliko ima godina. Kosa joj je bila crvena,primijetila sam da voli da mijenja boju kose.

“Jesi li se malo smirila”, upita sa vrata.

“Jesam, stvarno ne znam šta mi je”.

“Sve dok ne budeš trčala gola po bolnici i govorila “Đavo me sustiže” , sve je ostalo u redu”, namignula je.

Smisamo za humor, to je dobro pomislila sam.

“Izvoli lezi ovde na kauč. Ispričaj mi koji je tvoj problem”.

Legla sam na kauč. “Moj otac me je tukao kada sam bila mala. Jako sam bila mala i ne sjećam se svega ali ostali su ožiljci, jako duboki”.

“To je normalno u takoj situaciji. Mnogi kažu da se nećeš sjećati toga, ali to lagerovano u tvom mozgu i kada se desi neka slična situacija kao iz tvoje prošlosti to te podsjeti”.

“Nisam ja na to ni obraćala pažnju, sve dok me Ron nije uhvatio za ruku”.

“Ron?”

“Moj prvi komšija”, osmijehnula sam se.

“Ima tu nešto više. Šta si osjetila u tom trenutku?”

“Ne znam ni ja sama. Kada me je uhvatio osjetila sam kao neku jezu. Počela sam se znojiti i puno sam se plašila. Nikako ne smijem ići po mraku u grad. Ima puno ljudi dok se vraćam, ali ja imam osjećaj da će sada neko da izađe i da mi naudi”.

“Imam ja jedan prijedlog. Hajde na napravimo kao neki zadatak za tebe, pa ti za sedam ana ponovo dođi da vidimo kako napreduješ”.

“Divno je to, ali ja nemam para, ovo je sve skupo”.

“Ne brini hoću ja da ti pomognem”.

“Zašto, ako smijem znati”.

“Pričaću ti sledeći put. Izađi malo sa tim Ronom, ako imaš koju drugaricu povedije sa sobom. Biće ti velika podrška”.

“Ron ima sestru mojih godina”.

“Super izađete vas troje i kasnije možete ti i Ron sami da izađete, ako je to još prerano za tebe onda izađite vas troje. Doći ćeš za sedam dana i reći mi kako si se osjećala. Možeš da ideš- Prijatan ti dan”.

“Hvala Vam puno. Vidimo se za sedam dana”, izašla sam iz ordinacije.

Bila sam sada dosta samouvjerena i sigurna. Jedini problem je kako nagovoriti Emilly i Rona da izađemo zajedno. Blizu zgrade sam vidjela Rona. Bila je ovo savršena prilika da ga pitam, ali sam se dvoumila. Već je bilo kasno, jer me je primijrtio. Koračala sam prema njemu.

“Mislio sam da ćeš opet pobjeći”, namignuo je.

Osmijehnula sam se, “Za ono od prošlog puta. Izvini. Bila sam malo rastrojena”.

“Nema veze”.

“Razmišljala sam i šta misliš da ja,ti i Emilly izađemo negdje. Možemo i gledati neki film”.

“Otkud to sada”.

“Da ti se odužim zbog onoga”.

“Može, što se mene tiče. Dogovori se ti sa Emilly, meni je svejedno”.

“Važi”, otrčala sam kući ponosna na sebe i srećna jer sam upravao pričala sam Ronom…

          Dogovorila sam se sa Emilly da preko vikenda dođem kod njih. U školi sa polako poravljala ocjene. Odnos sa Sandrom i Carmen je stalno bio napet. Jako me je nerviralo što su tračale svoje drugarice iz razreda,a pred njima su bile super. Natjerale su me da postavim sebi pitanje “Šta onda pričaju o nama pre njima”. Kod Hope je bila sasvim druga priča. One su joj mogle uraditi šta hoće. Stalno im je praštala. Kada je sa mnom stalno je govorila da je gotovo sa prihateljstvo, a čim njih vidi odmah im trči i ponaša se kao da se ništa nije desilo. U mojo srednjoj školi ako si debeo, siromašan, nisi imao sto momaka i nisi imao trofej najveće kurve, tada nisi bio dovoljno dobar i svi su te ismijavali. Mene su zvali zubata, jer nisam imala para da kupim protezu, zvali su me i debela Mene to sve zaboljelo ali nisu znali da su me sa tim prozivkama samo učini jačom, učinili su me jakom osobom. Bilo je trenutaka kada sam se slomila. Željela sam da se siječem. Pokušala sam jednom. Tuširala sam se i brijala noge i u jednom monetu sam imala toliku želju da žilet zabodem u kožu i posječem se. Krenula sam rukom prema butinama, ali me je nešto sprečilo. Ne znam ni sama šta je to bilo, ali sam mu sada jako zahvalna.  Počela sam i sa kažnjavanjem. Svaku grešku koju bih napravila udarila bih šakom od štok vrata ili se ošamarila. Kasnije sam se pogledala u ogledalo i shvatila da ovo nisam ja.Ubrzo sam to prestala shvatila sam da mi škodi i preporučila bih svima da ne zalaze u te vode, ako ste tužni bolje uzmite neku knjigu ili muziku,bez obzira kakvu muziku slučate,muzika spašava živote…