Slučajno | ✓

Naše putovanje

Ja sam stisnula gas, a mi smo još više zapeli...

A sad smo počeli i tonut
"Što ćemo sad?" Pitao je, ali sam primijetila dugu, debelu granu koja je taman ispred nas i vodi na zemlju.
"Iskoristi granu kao most." Rekla sam Martinusu.
"Ne izgleda stabilno."
"Martinus samo iskoristi prokletu granu kao most ako ne želiš kupanac u ovom blatu." Poslušao me je. Aj bar nešto. Kad sam stala na granu poskliznula sam se i pala u blato, a Martinus se odvalio smijat.

E neće se on meni smijat. Nema tih para.

"A da mi pomogneš?" Rekla sam na što se on prestao smijat i isprižio mi svoju ruku, a ja sam ga povukla u blato.

Ovaj put sam se ja njemu smijala, a na kraju mi se i on pridružio. Izašli smo iz blata i pogledali bakin auto kojeg je trenutno proglutalo blato.

"Ubili smo Petuniju!"
"Da..."
"I što ćemo sad?" Upitala sam jer ni sama ne znam više ne znam. A pozitivna stvar je neću morati slušati one mamine pjesme.
"Morat ćemo hodati do plaže." Ma super. Prvo sam zapela s njim u autu, pa sam se malo okupala u blatu i sad moram hodati skroz nazad do plaže.

Počela sam hodat, a on je bio iza mene. I tako smo hodali ne znam ni ja koliko dugo. I onda je došao ispred mene.
"Zašto ti se ne sviđam?"
"Rekla sam ti veći nije da mi se ne sviđaš nego nisam luda za tobom."
"Znači ja sam u onoj zlatnoj sredini?"
"Ti stvarno hoćeš da budeš ispod nje?"
"Ne i uvako je dobro."
"I mislila sam. I samo da znaš ti si za ovo kriv."
"Molim?" Ne Martinus ja sam kriva što si ti krivo pročitao kartu.
"Čuo si me, ali ću ponoviti. Ti si kriv za ovo!"
"Nisam ja, ti si kriva što smo zapeli!"
"Ti si loš navigator!"
"O tako se to zove!"
"Ughhhh!"
"Žao mi je gospođo sveznalice!"
"Ja nisam sveznalica, niti svađalica, oke!? Bože kako derište!" Da rekla sam to. Ali to je barem mala istina. Je li? Da, Lea je.
"Ja sam derište!? A ti!?"
"Tvoj život nije stvaran!"
"Ja sam siguran da sam stvaran."
"O da? Tata radi za tebe, kuća ti poput hotela, imaš sluškinje i kuhare iz ne znam ni ja koje zemlje. Zarađuješ više nego pet obitelji zajedno, sestru sigurno ne vidiš pola godine zbog koncerata. Nikad ne moraš čekat u redovima, kupuješ što želiš kad poželiš. Hodaš sa fu**ing super modelom. I kladim se da ni jednom kuhari ne znaš ime." To sam rekla u hodu.
"Znam." Sad sam se zaustavila.
"A da? Reci jedno."
"...Bob..."
"To si upravo izmislio."
"Da, ali to je Davidov posao." (Izmislila sam ime da bi priča mogla ići dalje)
"Vidiš to nije normalno. Najbolji prijatelj ti je vozač. A ni mi nismo lijepo počeli."
"...."
"To je sve što ću reći." Rekla sam, zaobišla ga i nastavila hodati. Nakon nekoliko sekunda opet se stvorio ispred mene.
"Oke ajmo onda počet ispočetka. Bok ja sam Martinus." Rekao ja i ispružio ruku. Pogledala sam u njega pa u njegovu ruku pa opet u njega.
"Pozdrav Martinus, ja sam Lea." Rekla sam i rukovala se s njim.
"Sviđa mi se tvoje ime Lea."
"I meni tvoje."
"Jel ti iko rekao da imaš prelijepe oči?"
"Hvala ti, dobila sam ih od... moje mame?" Martinus se počeo smijat kao lud, a njegov smijeh je izazvao da se i ja nasmijem.
"Oke, možemo se oko nečega složit?"
"Čega?"

"Ovo blato je odravno i još se počelo sušit."

"Da znam..." I taman kad sam to rekla ugledala sam veliko jezero.
"Martinus, je li Božić?"
"Možda." Rekao je, a ja sam počela šprintat do jezera i on za mnom. Mislim da ovo nikad neću zaboravit - i ne mislim na ovaj trenutak sada, nego na ovo naše putovanje - ali nisam rekla da ne želim zaboravit.

Hej ljudi! Evo novog nastavka. Oprostite mi, ali ovaj kad je namiještao wi-fi je nešto sjeba🙄 i nismo imali interneta, ali sad je sve riješeno i sutra ide novi nastavak.

Lea se odjavljuje, xoxo