Slučajno | ✓

Misterijozni dečko

Kad me netko potapšao po ramenu...

Okrenula sam se i ugledala dečka prelijepih smeđih očiju i kratke
smeđo - plave kose. Neću lagat bio je prelijep.

"Mogu li ti pomoći?" Upitala sam.
"Zapravo možeš." Odgovorio je.
"Trebam se sakriti." Nastavi on.
"Aaaa skrivača igraš, vidim." Amo ga malo iritirat, volim to radit ljudima, a njega sigurno više neću vidjet u životu.
"Da je bar skrivača, ali ovo je ozbiljno." Onda sam čula vriskove, ali to nisu bili vriskovi od boli, ne pitajte kako znam.
"Posudi mi svoj kišobran!"
"Zašto?"

"O bože...chill." Da dala sam mu moj kišobran i on se sakrio ispod njega?

"Ne može biti toliko ozbiljno."
"Čekaj i vidi." Rekao je kratko. Cure su me primijetile i dotrčale do mene što su brže mogle.
"JESI LI VIDJELA DEČKA SA SMEĐIM OČIMA I SVIJETLO SMEĐOM KOSOM!?" Vikale su, ma šta vikale derale se, a ja ne volim kad se netko dere na mene bez razloga. Čudi me što mi bubnjići nisu otpali. Mogu osijetit kako mi vrućina prolazi obrazima i kako mi se prsti namještaju da naprave šaku. Jedan. Dva. Tri. Četiri. Brojila sam u sebi dok se nisam smirila u potunosti.
"Ne žao mi je." Odgovorila sam i one su otrčale u nekom smijeru. Je li on poznat ili nešto? Ima cure koje ga doslovno proganjaju, mora biti poznat. Nema nikakve šanse da je normalan.
"Ummm... hej?" Rekla sam to više kao pitanje.
"Jesu li otišle?" Prošaptao je ispod kišobrana.
"Paa možeš li ih čuti?"
"Ozbiljan sam! Jesu li otišle?"
"DA!" Što si on to umišlja? Savršeno ljudsko biće koje može biti nepristojno prema kome god poželi?

Otkrio se kišobranom i pogledao u mene. Ili bolje rečeno buljio.
"Umm?"
"Oh oprosti hehe."
"Hvala bar mislim." Rekla sam.
"Hvala na pomoći."
"Tko si ti uopće?" Upitala sam.
"Nisi čula za mene?" Upitao je nekako začuđeno?
"Ne? Trebala bih."
"Paa svi u Noreškoj znaju za mene, pa da trebala bi znati tko sam."
"Paa nisam zaiteresirana da te upoznam Mr. Poznati."
"Znaš li uopće s kime pričaš?" Upitao me.
"NE?! MISLIM DA SAM TO POJASNILA?!" Uzdahnuo je.
"Znaš li tko su Marcus i Martinus?"
"Nope moram ić." Rekoh.
"Zar ne možeš ostati?" Evo ga opet, sad postaje naporan.
"Poštedi me." Opet sam čula vriskove.
"Molim te..."
"Ako si u tolikoj nevolji zašto ne nazoveš nekoga?"
"Ne mogu zaboravio sam mobitel."
"Možeš posudit moj." Ma sve ću učinit da ga se riješim.
"Ali ne mogu se sijetiti tatinog broja."
"Jel se ti to šališ? Samo želiš da ostanem." Rekla sam.
"Možda..."
"Uzmi moj kišobran i ostani tu koliko god želiš ja moram kući." Dala sam mu kišobran ponovo...
"Pa hvala za ništa." Jesam li ja to dobro čula? Ili mi se učinilo?
"Daj začepi. Što misliš tko si ti? Samo zato što si poznat ne znači da možeš šetat uokolo i tretirat druge kao govna, ako si stvarno htio da ostanem ponašao bi se lijepo, a ne kao nekakav kreten. Ali što ja znam? Ja sam samo normalna djevojka. Bye Mr. Poznati." Eto rekla sam mu. Šta on misli? Da će se tako ponašat prema meni? E pa nemore.
"Ne zovem se Mr. Poznati."
"Aj dont kere."
"E pa trebala bi."
"Bye." To je zadnje što sam rekla i otišla. Zašto se svi u mom životu ponašaju kao kreteni ili idioti? Kako sam hodala, nekako mi ga je bilo žao. Bio je tamo sjedio na kiši po sve sam, ali sigurno je pronašao put doma ili nešto? Nije izgledao bespomoćno može pozvati taxsi...valjda. Pa sad moje misli idu tristo na sat i prije nego što sam promislila okrenula sam se i krenula prema misterijoznom dečku...

Došla sam na isto mijesto koje sam prije nekoliko trenutaka napustila, ali njega nije bilo? Ma naravno...samo je trebao moj kišobran. Zašto je Bog stvorio ovakve ljude? To mi nikad nije bilo jasno. Ahhhhh super moram si kupit novi kišobran... Čula sam vriskove po ko zna koji put danas. Okrenula sam se i tamo je bio on bio je okružen curama. Ma naravno...Vidio me kako gledam u njega i nasmiješio se, a ja? Ja sam se sakrila iza stabla, ali prekasno. Shit, shit, shit. Ponavljala sam u sebi. Sjela sam ispod stabla i razmišljala, ponovo...U zadnjih 8 godina stalno razmišljam, plačem ili sam jednostavno hladna prema svima. I onda je došlo sijećanje...