Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Moj život je film, propali horor, ili bolje rečeno, ona komedija, kojoj se niko ne smeje. Niko, osim one osobe koja sedi u stolici iza kulisa i glumi reditelja.
E tako se ja osećam. Kao da neko režira moj život, mimo moje volje. Ali nije uvek bilo tako. Pa da krenemo ispočetka.
Rođen sam u Srbiji, u njenom drugom najpoznatijem gradu Novom Sadu.
Mogu reći, imao sam lepo detinjstvo. Roditelji su mi bili za poželeti, sve što sam hteo, sve sam imao. Znam sada ćete pomisliti da sam bio razmaženo derište, ali nisam. Nisam imao neke astronomske želje, osim da imam brata ili sestru, ali to se nije dogodilo. Ne zato sto moji roditelji to nisu hteli, nego jednostavno se nije dešavalo. Sve je bilo u redu, kako su mi kasnije rekli, ali pošto se nije desilo godinama, oni su odustali i pomirili se sa tim, govoreći da se sve dešava sa razlogom. Znam da im je to teško palo i zato su se nakon toga, usresredili na mene, moje odrastanje, želje i obrazovanje.
Osnovnu i srednju školu, pamtim najviše po mojim komšijama, Kosti i Tijani.
Kosti, zato što se uvek isticao po svom izgledu, rastu, često smo se kačili i „odmeravali snage", ali i zato što je uvek bio tu da me brani ukoliko treba, pošto sam bio jedan od nižih i mršavijih u razredu. Kako kažu, mogao me je vetar oduvati, samo da malo jače dune. Dakle, uvek će biti tu za mene, kako tada, tako i u kasnijim nevoljama, koje će mi reditelj moje priče ljubazno servirati.
Tijana. Mala plavooka, smeđokosa curica, koja me je uvek gledala sa onim prelepim sjajem u očima. Tada nisam znao šta taj sjaj znači, a kasnije kada sam saznao, bilo je kasno, propustio sam glupo svoju životnu šansu.
Uvek je bila vesela devojčica, mlađa je od mene četiri godine, ali to se nije moglo videti na njoj. I ostala je vesela devojčica, čak i nakon što ih je majka napustila, a Kosta i ona doživeli nesreću u kojoj je ona ostala nepokretna. Nije se dala pokolebati i gledati na život iz mraka. Živela ga je najbolje što je znala i mogla, sa najvećim osmehom koji mi je uvek grejao srce.
Kada sam odlučio da želim da studiram u Francuskoj, tata me je podržao, a majka kao majka, kako će ona bez svog deteta, uz suze i višečasovni razgovor, postigli smo dogovor. Dolazak jednom u mesec, dva. I tako sam se avgusta 2007 godine, preselio u Francusku u Pariz u potrazi za boljim obrazovanjem i mojim parčetom neba.
U početku sam dolazio kao što sam i obećao, jednom u mesec-dva, ali kako su krenule prave obaveze, tako su se povećali i troškovi i tako sam ja proredio svoje dolaske kući.
Sve do 2010 godine, kada sam odlučio da zamrznem godinu i vratim se kući da zaradim novac za završnu godinu. Nisam hteo da dodatno opterećujem moje, a ovde uz dažbine za stan, pošto sam izgubio pravo na dom, nakom što sam zamrznuo godinu i skup život, ne bih uspeo da skupim dovoljno ni za minimum dve godine.
