Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prekookeanski let je trajao punih devet sati. Neko bi nakon toga bio iscrpljen, ali ne i ja. Uspela sam u avionu da odspavam, koliko toliko jer mi je stalno pred očima igralo ono ime.
Vuk Marjanović.
Nije moguće da je on. Nakon dve godine i toliko kilometara daleko od Srbije, koje su šanse da je to on?
Čime li se on bavi sada.. da li je u srećnoj vezi..
To tebe ne bi trebalo da zanima, pobegla si, sećaš se? Kaže moj unutrašnji glasić.
Jesam, pobegla sam. Bila sam malo hrabra i onda sam se vratila u ono što stvarno jesam. Jedna kukavica. Ne pomažu ni terapije, ni ljubav porodice kada se i dalje plašim.
Posle Vuka, Fil i ja smo neslavno prošli nakon onog poljupca.
Tu i nema mnogo šta da se kaže. Dečko je bio napadan, a ja sam ispala čudakinja.
Dok je Vuk, pa malo je reći da sam ga idealizovala u svojoj glavi nakon jedne noći koju smo proveli zajedno. Bojim se da svi ostali, treba da pokažu vise nežnosti, više truda nego dečko koga ni ja sama ne poznajem dobro, a dala sam mu svoje telo.
Kada je avion sleteo na tlo Pariza, moje oči su bile širom otvorene, dok me je pozitivna trema držala.
Ovo je moja šansa da se dokažem, ovo je moja prilika za veliki skok u karijeri, i ja ću je iskoristiti najbolje što znam.
Uspela sam na prepunom aredromu da uhvatim taksi, i sada dok razgledam Pariz kroz prozorsko staklo, znam da nisam pogrešila. Ovaj grad je prosto prelep. Vožnja do zgrade u kojoj se nalazi stan koji mi je firma iznajmila za stanovanje dok radim na projektu, je trajala nekih pola sata.
Taksista je izvukao moja dva kofera iz gepeka, platila sam mu i potom stala na trotoar i udahnula punim plućima vazduh Pariza.
Javila sam se portiru zgrade, uzela ključ i liftom se uputila ka mom trenutnom prebivalištu.
Stan se nalazio na samom vrhu zgrade, u potkrovlju. Otvorila sam vrata, unela kofere i ostala oduševljena pogledom. Pored krovnih prozora koji su puštali zrake sunca kroz svoja okna, imala sam terasu koja je gledala direktno na Ajfeolov toranj.
Imala sam kuhinju sa malo trepezarijom i dnevnim boravkom, predivnu spavaću sobu u kremkastim tonovima, prostrano kupatilo i baš pored balkonskih vrata, sav pribor za slikanje koji mi je potreban i postavljeno platno.
Žan je mislio na sve. Iako sam se a firmom koja je zadužena za izgradnju muzeja dogovarala, oni su mi naglasili da je moj smeštaj pronašao lično Žan Gotje. Veliki arhitekta i po njjhovin rečima još bolji čovek.
