Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Novembar 2016
„Molim? Ona je razvedena?!"
„Jeste momče, razvedena je.", odgovara mi Žan smireno.
„Čekaj, kako? Kako ja to ne znam? Zašto ja nisam imao uvid u njenu dokumentaciju? I zašto mi ti nisi rekao, kad si već znao?!", na kraju sam povisio ton, iako nisam morao.
„Slušaj me sad dobro. Prvo lepo, odeš u sud i razvedeš se. Drugo, ne znaš zato što ti ona očigledno nije rekla. Treće, nisi imao uvid, zato što je tako tražio dekan njenog fakulteta, koji je kućni prijatelj njenih roditelja. I četvrto, nisam ti rekao, zato što nije na meni da ti ja kažem. Kako bi se ti osećao da sam ti ja rekao? Planuo bi isto kao što si i sada. Zar ne?
E sada ti meni reci, zašto ti nisi nju poslušao? Zašto nisi nju pitao za objašnjenje? I zašto si poverovao prvoj osobi koja ti je pružila odgovore?", kao i uvek Žan gađa pravo gde treba.
„Dobro, sve su to dobri i tačni odgovori. I da planuo bih, ali i sada sam. Nisam je poslušao, zato što, iskreno, ne bih joj verovao. A znaš li zašto? Zato što je prvi put pobegla, pa se pravila da me ne poznaje. Pa mi je onda krila ceo svoj život, i mene je krila od svih, kao da sam šugav.
Poverovao sam, zato što je moje poverenje u nju već bilo opasno poljuljano, znaš nije meni lako da veruj ljudima. Čim je krila, ćutala sve, za Boga miloga, nije mi ni imena porodice rekla, znači krila je nešto veliko. A to da je udata, se savršeno uklapalo u tu sliku.
Iako me je ta pomisao ubijala i rastavljala na komadiće, uklapala se savršeno. Sada se ponovo ništa ne uklapa.", ućutim i zavučem ruke u kosu, pa se počupam. Nagnem se nazad na stolicu i stiskam prstima slepoočnice, imam osećaj da će eksplodirati.
„Slušaj me sada dobro. Kada izađem iz moje kancelarije, nećeš otići kući. Ideš u svoju kancelariju i radićeš. Znaš li zašto? Zato što sada nećeš ništa razumeti. Moraš da razmišljaš o nečemu drugom, a najbolja stvar je posao. Uvek jeste."
Ćutim, razmišljam, možda je u pravu, možda i trebam tako. Ne znam, više ništa ne znam. Sedeo sam tako desetak minuta i kada sam konačno progledao, video sam Žana kako gleda u laptop i toliko je udubljen u posao, da mu ja čak nisam ni smetao.
Ustao sam i krenuo napolje. Uhvatio sam se za kvaku od vrata i zastao.
„Hvala ti, zaista si mi kao stric. Znaš to?", kažem bez da se okrenem i pogledam u njega, lakše mi je tako.
„Znam momče, sve znam.", uz te njegove reči sam napustio njegovu kancelariju i zaputio se u svoju.
Taj dan sam se zatvorio u kancelariju i nisam izlazio dok nisam krenuo kući. Nisam ništa jeo, popio sam tri kafe i to je bilo to. Prvo što sam uradio, nakon posla bila je teretana i dragi mi džak.
Lepo sam namestio trake na ruke i krenuo da udaram, bez rukavica, trebalo mi je da osetim trenje pod prstima. Udarao sam, prvo polako, onda sve jače i jače. Pred očima su mi se ređale naše slike, naši razgovori, njeni osmesi, njeni pogled. Njen pogled u očima ono veče, onaj dan, kada sam joj rekao da je kap u prepunoj čaši.
