Ona je oštećena, povređena, uplašena. Muška ruka joj je nanela povrede koje su ostale urezane duboko u dušu.
On je voleo nekad i mislio da je to prava ljubav koja ruši sve pred sobom. Tek kada upozna nju, oštećenu i ranjenu, spoznaje pravu, čistu i...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Decembar 2018
Znate li za onaj izraz it's too good to be true? E takva je bila ova novogodišnja noć, počela je previše dobro, i onda nas se desilo nešto zbog čega će nam konačno doček Nove godine biti lep..
Beka je imala rizičnu trudnoću, povišen pritisak je bio samo jedna od stvari koje su je činile rizičnom, ali je mogao da presudi našoj mrvi, hvala Bogu nije. Na novogodišnju noć smo se spremali da dočekamo prvu Novu godinu, posle mnogih u smehu i veselju. Pevali smo, smejali se i kada je krenula pesma uz koju sam zaprosio Beku, uzeo sam je u naručje kako bismo tako zajedno plesali.
U jednom trenutku, boja joj se povlači iz lica i postaje bleda kao krpa, počinje brzo da trepće i gubi svest. Malo je reći da sam se odsekao od života! I da Juca nije bila tu, da me smiri i da joj odmah proveri pritisak, ne znam šta bi radio! Samo minut nakon što joj je proverila pritisak, nas troje smo bili u kolima na putu za bolnicu, Kaća i David su ostali da spakuju torbu sa osnovnim potrebama za Beku, a sve ostalo što bude falilo dostaviće nam u bolnicu kasnije.
Brzo su nas primili, kada je Juca rekla šta se dešava, i pozvali su dežurnog doktora, nakon što su je pregledali samo su mi rekli da Beka mora na hitan carski rez i da će se potruditi da sve bude kako treba.
Samo sam se stropoštao na stolice u hodniku ispred sale i čekao. Sekunde su mi bile kao minuti, minuti kao sati. Svaki zvuk, koji je pravio sat iznad moje glave, probijao mi je bubne opne. Nisam znao kako će se ovo završiti, nisam mogao da podnesem još jednu lošu novogodišnju noć, ne posle prošle. Zato sam se molio, Bogu, mami i tati, da sačuvaju naše čedo, a njihovo unuče, jer ne mogu da ostanem i bez njega, ne mogu..
Sat je otkucao ponoć, a ja sam kao u bunilu spustio glavu na ruke i gledao u pod. Video sam samo zenske noge u belim papučama.
„Čestitam i srećna Vam Nova godina.", rekla mi je.
„Hvala takođe.", rekao sam dok sam i dalje gledao u pod, zato me je potapšala po ramenu i ja sam se tek onda uspravio.
„Mama i beba su dobro. Čestitam dobili ste sina."
Mama i beba su dobro..dobili ste sina. Mama i beba su dobro.. Sina, sina..
Mojom glavom su odzvanjale njene reči, dok mi je srce udaralo čini mi se i u ušima.
„Mogu li da ih vidim?", upitao sam ni sam ne znam kako.
„Naravno, ovuda.", rekla mi je sestra sa osmehom, i povela me do prostorije koja je skoro cela u staklu, i tu su inkubatori.
U jednom od tih inkubatora ležao je ON, moj borac i moja sreća, moj novi život! Tako je malen, sa povezom na očima i svim tim cevčicama i kablovima oko njega, tako sam silno želeo da ga dodirnem, samo da znam da je stvaran.
„Ne brinite, biće on dobro, znam da želite sada unutra, ali to nećete moći još dan-dva, dok se beba ne navikne na spoljni svet, do tada možete biti sa vašom suprugom.", kaže mi medicinska sestra sa osmehom i nežno me pomazi po leđima, te me povede kod moje Beke, moje junakinje, moje lavice, moje kraljice, ma sve moje!
